Srpski sion

Стр 136.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 9.

за остварење нравственог закона налази у самом човеку а не ван њега Дакле ту Кант као да сам себе поправља, прпзнав у теорији, да иринцип — виши закон нравствености лежи у властитој човечијој природи. Он уједно с тим под утицајем искуства живота не може а да не призна, да човечији разум, пошто га чуственост надвлађује, није у стању да човеку даде нравствени закон у нотпуној чистоти, и да га побудн да безусловно призна тај закон. По томе је најпосле Кант приморан признати, е је ради коначне победе нравственог закона над чуственошћу не опходно човеку надприродно откровење. И тако тај философ у намери да чисто и јасно докаже потпуну самосталност нравствености. савршену независност њезину од религије, морао је и неириметив и против своје воље, једино само услед непредубеђеног посматрања искуства живота усвојити правац, који је противан његовој првобитној намери — морао се обратити религији, као последњем извору више санкције за нравственост. То пак иризнање и одобравање Кантово о могућности и неопходности божанственог делања и мешања у погледу допуњења недоста така наше нравствености, даје нам права, да можемо и смемо признати ону тврдњу, да би нравственост без помоћи религије и без ње нетачна и инсолвентна била. Таку нравственост без икаквог утицања религије проповеда делом и тако звани материјализам. који са гледишта нравствености са урођеном му оштрином и гњевом исповеда независност морала од религије. Но ми са свога гледишта, могли би и да не обраћамо пажњу на ту тврдњу матернјализма и на његове доказе, али ипак то чинимо с тога, што по нашем мишљењу материјализму у опће је немогуће нризнати неко ираво, да говори о чисто нравствепим питањима, на против ми смо дужни шта више одрицати му сваку способност у иогледу учења о нравствености. Као што је познато, материјализам управо сву човечију делатност па н нравствену, разјашњује једино и искључиво

из механичких нроцеса у човечијем организму, те је већ по томе јасно, да не може ничега знатп о слободном раду и о нравственој одговорности човека за своја дела, а без тога и без таке одговорносги не може бити ни говора о нравствености у правом смислу. У том погледу можемо поновитн о материјализму оно, што је рекао о њему Вутке у својој етпци: Ако дух ннје ништа друго, до ли откривење моћи мозга, и човек — ако није ништа друго, до ли живо створење више организације. то онда и његова делатност и мнима акта воље мора се карактерисати само као неопходни подукат материјалне моћи мозга и спољннх; чуствених услова. Онда ништа не вреди нравствена способност и одговорност. Тако звани греси и преступи јесу само последица слабе хране и неправилне организације мозга. У колико нам је јасније — вели магеријализам — да усљед правилног сједињења амонијака и соли, кисеоника и воде, деламо за више развиће људства, у толико се више облагорођује нагон и моћ стварања. Саобразно с тим нравствено облагорођење људи бива особито помоћу прикладне хране. Јасно је, да они људи, који полазе са тога гледишта не могу расуђивати о нравствености и нравственој одговорности и слободи у правом смислу, те по томе и њихово учење у погледу истакнутог питања не можемо никада признати за доказ против нашег тврђења, да нравственост зависи од религије. То исто мислимо и о нравственом учењу такозваног песимизма. Његово нравствено учење по себп мора пасти као лажно, чим се само докаже, да су претпоставке, на којима оснива песимизам своју философију , погрешне и лажне. Но нротив истинитости и правилностп тпх претпоставака песимизма, а прп том не само у погледу његових неправилних каткад безумних крајностп већ и у погледу самог његовог принцнпа, у последње време беху изречене толико важне п озбиљне пресуде и толико су побијане, да се можемо овде задовољити тиме само, што смо их споменули. (Наотавиће се.)