Srpski sion

Б р . 12.

„СРПСКИ СИОН "

С тр . 183.

ЗШСИОСТ НРЛБСТВЕНОСТИ (МОРАИ) ОД РЕЛИГИЈЕ.

0 руског превео 1>орђе јј^ (Наст: адава мнсле заштигппци морала со ^ лидарностп, да у том чуству само^одржања по себи се иалази већ и чуство Фамилпјарие свезе, чуство нрав ствене солидарности свију људи. Све што се у човеку рађа ван граница егоистичних иобуда, — све више тежње — принада не чуству самоодржања, већ надприродном божанственом узроку. и сви људп у сва времена и на свнма сте пенима развнћа и иросвет^, тражшпе п на зпачиваху пзвор тих вишнх тежња не у себн самом, већ ван и впше себе у Вожанству, онако квко су то Божанство већ схватали. По томе у историји свију људи и сваког народа појединце опажамо једну оићу појаву, на име најтешњу свезу нравствених идеала живота са религиознпм предсгавама, — другнм речима зависност пр вих од последњпх — потчињење морала религији, т. ј. зависност од религије Те тако посматрање идеје опћег добра, као извора нравствености доводн нас не до тога, да одељујемо морал од религије, већ на иротив доводи нас до тога, да је религија неопходна као пзвор, којп освећује идеју опћег добра. Онај, којп неће да се огреши о историјску истпну, тај мора признати, да је ндеја опћег добра или солидапности сви ју људи добила своје впше разјашњење и и да се распрострла само у епохи „хри шћанске" историје, и једино међу „хрп шћанским" народима. Старом незнабожачком свету није о томе ништа познато, као што и сада не знају за њу нехришћански народи, не беше бар позната у оном правилном облнку, у каквом је иред стављају најбољи мислиоци хришћанскога доба. Нека мисле како му драго савре мене публицисте, који и у области мишљења впше иду за захтевима моде него за ннтересима историјске истине, тек ми смо уверени, држећи се истинитих исто ријских Факата, да идеја нравствене солидарности свпју људи јесте плод хришћан ког „евангелија," које нам вели, да смо

пл. Бота, свештеник авак). сви између себе „браћа у Христу", да је отац свпју нас „отац небесин," да смо но томе дужни љубиги једап другога, бри нути се једаћ за другог, номагати једап другоме и т. д. Цивилизовани утицај те свеоиће идеје оиће човечијег братољубља, коју је први проповедао на земљн Исус Христос, по том првн распространитељи исте међу људима — његовн свети апостоли — нзвео је све што је најбоље из онога, што налазимо у нравственом учењу савремених мпслплаца, којн па жалост често не впде плп неће да виде правога корена, пз кога поннкоше само светле идеје савремепог друштва. Са свога гледишта потпуно разумемо таку пеблагодарност савремених мислилаца према хршнћаш-кој религији. Хришћансгво је упннило своје с нама, оно је про инвело у нама јаку иравствену вољу, која нам је с колена на колено нрешла у тело и крв, растворила је својим квасцем све наше побуде и склоности, и тако је ностала за пас нешто обично и властпто тако, да многи од нас и не зна пзвора, од куда се пзлило у нас то расположење. Овде морамо обратпти пажњу и на то гледиште по коме се пзвор и моћ нравствености налази у човечијој савести, дакле налазп се у самој човечијој прнроди. Ако при том савест држе просто само као ирнродни саставни део човека за то, што припада природној и физичкој " задаћи његовој, онда по себи отуда излази закључак, да нравственп закон није надпрпродног порекла, не ослања се ни на какву ваи човечнју потпору, да морал дакле има самосталан значај и да 1*е независан од религије. Настаје пак ннтање, да ли је савест нешто натурално чисто у човечијој прнроди? је ли савест па пр. законодавни пзвор, који по природи прпнада самој природп човека? или на против треба у њој видети пре откривење божанствене воље у човеку, дакле позивати се на њу, као на нов доказ у нрилог зависности морала од религије ? У осталом иазори о савести могу