Srpski sion

С тр . 230.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

њаци или вегати учитељи подучавати морају. Узрок свему томе ,је та околност, што се у богословији сва пажња на теоретичну страну литурђике обраћа, а практичној ни најмања. Пак је ли се онда чудити, ако многи млад свештеник не уме правилно служити ни разна свештенодејства по пропису свршавати ? Служба Златоустова како тако, лако се научи, јер прво сваком је мање више јотп из детињства позната, а друго она се с малом изнимком читаве године недељом и празником служи. Василијеву такођер није тешко схватити, јер се у малом разликује од Златоустове. Напротив признати се мора, да је од обадвејупрвих теже схватити и научити правилно служити службу Григорија Двојеслова или ГГређеосвећену, већ прво с тога, што се она кратко време т. ј. само преко часног поста служи, а друго, што млад евештеник, који одмах за самосталнога пароха на парохију дође — не имајући претходне праксе — нема прилике да је добро схвати и научи, а треће и с тога, што наши „службеници" потање не излажу чина њенога. Да би помогао таквој младој браћи, намењујем им овај мој чланак, у ком сам покушао — колко је могуће исцрпљивије и потање изложити чин свршавања исте литурђије онако, како еам то имао прилике у Еарловцима као богослов а доцније у месту мога рођења ка > све штеник прве моје године научити.

Одмах после отпуста часова и изобразителних свештеник у олтару облачи се у цео свештенички прибор : стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и Фелон, који је осим стихара по пропису од црне материје начињен (види : вечерње вел. суботи пред еванђелије). Облачећи се знаменује и целива свако поједино одјејаније, и кад год које на себе меће, рекне: „Господ$ пол\олил\са" и ништа више. Обично време, које је саставни део проскомидије, пред пређеосвећеном се не узима, јер ни проскомидије нема. Обукавши се и оправши руке почиње свештеник службу са обичним узгласом: „ Благословено царсшво, и и еванђељем по обичају зпаменује савијен антиминс и одмах осгавља на страну еванђеље. Чатац у певници чита: „ НрТидитЕ поклоннмса " и иредначинашелпи исалам, а свештеник међу тим чита у олтару свјетилничке (вечерње) молитве иочевши од чешчрше, јер ће прве три читати о антиФОнима. По прочитаном

псалму свегптеник у олтару говори велику јектенију. После узгласа стихослови се 18. катисма „Ко ГосподЗ Енегда скорв-ћти л\и," која се у три маха прекида малом јектенијом. Док се 18. катисма чита, свештеник чита антиФонске молитве (прве три вечерње т. ј. свјетилничне молитве). После узгласа: „1аки) тнј еси Богх ндшх", појац почне дотичним самогласним гласом појати „ГДи воззва^х"; свештеник пак тада доноси са жртвеника дискос, о твора дарохранилнииу, један пут окади у наоколо часну трапезу, два пут метанише пред пре столом, са великом побожношћу вади из дарохраниоце освећени агнец, који поставља на дискос, за тим још један нут метанише пред престолом односно пред св. агнецом, метне га себи на главу и тихим ходом преноси га на жртвеник. Пренашање агнеца са часне трапезе на жртвепик оглашује црквенослужитељ вернима звонцетом. У часу пренашања агнеца верни ничице падају, а појац врло тихо — готово нечујно — антиФОнским гласом поје односне стихове. Свештеник пошто је пренео св. агнец, сипа по обичају у иошир вина и воде, кади звездицу и покривала и покрива њима дискос и потир говорећи свагда само ове речи „<Иолиткал\и стк1^ж отцх нлши\*х, Гди 1исе Хрте Еоже нашж полшлЗЛ нлсх." Покривши покровци св. потир и дискос кади по обичају олтар и целу цркву, а појац поје стихире на „Гди коззкд\-л." На „Слава" отвара свеште ник царске двери и прави „вход" са кадионицом читајући молитвувхода (наравно вечерњега). Је ли пропис, да се тога дана има читати еванђеље (нпр. 24. Фебруара, 9. марта, на вел. понедељндк, уторник и среду), тада бива вход са еванђељем. После песме „Св&те тихш" силази појац ниже солеје, те ту после отпеванога прокимена чита ирви паримеј. Кад свештеник по благословеиом входу улази у олтар, оставља кадионицу на чираку, који је обично у тај мах постављен измећу пресголне иконе Спаситељеве и царских двери и који (т. ј. чирак) одмах по улазу свештениковом у олтар, поставља црквено-служитељ на царске двери. Чим се први паримеј очита, нојац отпоје односни прокимен и ничице пада на под црквени и он и сав присутни народ, а свештеник тада оберучке узима чирак с горећом свећом и кадионицом, окрене се истоку и правећи њиме пред престолом знак крстаговори: „ПрЕЛ1$дростк про-