Srpski sion

Б р . 17.

„СРПСКИСИОН."

С тр . 269.

целп, и тнм више, ради каквих рђавих дела и иреступа, сведоче нам свима позиате заповеди и савети Господа Исуса Христа, које је дао својим ученицима, шаљућп их на нроповед по целоме свету. Исто нам тако за доказ може послужити и то, што су његови ученицп доиста испуњавали те заповедп у својој апостолској служби, као и оне прописе, које даваху свети апостоли „служптељима ол тара." До душе хришћанска религија ради благостања хришћанског друштва у облику побожног живота његова, који треба да сазидава како само то друштво, тако и околину ис.тога —- неверне, — допушта, шта внше прописује, да се предузму неке мере против разних могућих у друштву преступа, против вере и иравствености, особито противу такових, који могу изазвати не само саблазан у иојединих чланова, већ раздор, оцепљење и метеже у васколикој цркви. Али та правила сачињавајући црквену дисцнплину, треба да носе и доиста носе характер својствен једино хришћанству, т. ј, јесу духовна правила нравствено васпитна, а не спољашња, казнена, на нр. духовна опомена заблуђеног брата, уверење његово, као и последње средство, ако су сва дотадања средства безуспешна остала — искључење непокорног из црквеног друштва уклањање таковог као болесног уда од пелог организма, да би се сачувао остали црквени организам од заразног утицаја његовог. (Упореди: Мат. 18, 15 — 18; I Пет. 5, 2, и 3. ст и др.) Но да гоњења, а још вцше казни из религиозног уверења противуслове не само поједпнпм више или мање јасним наређењима новог завета и хришћанске религије, већ су у опће иротивна (гоњења и казни) целом духу хришћанства, као религији пре свега, а особито љубави и мпру — као религији Бога, који не жели смрти грешника, већ хоће да се обрати и жив буде — као религији Спаситеља, који је дошао не да суди и погуби људске душе, но да их спасе — то је по себи јасно за сваког, којп може и хоће да судп правилно и ненристрасно. Но хрпшћанска рели-

гија није тамо одговориа, где је никако не примају или где је злоуиотребљавају. Гоњења за веру па и за научие иазо ре и убеђења која изгледају да су несагласна са хришћанском религијом, особито често беснише у мрачном средњем веку хришћанске ере, и то по крајевима западне католичке цркве, па тога ради нарочито непријатељи хришћанске религије и пребацују јој крајњу нетолераццју строгост и љубав према крвавим гоњењима. Признавајућп Факта, која историја сведочи, ипак тврдимо, да сама хришћанска религија не може и није дужна одговарати за њих пред судом човечанства Не хришћанска религија већ само крајње слепило Фанатизма, који кад н кад може крваво гонити и оно, шго сачињава праве религнозне појаве, само жалосна смеса религије и државе, цркве и полптике, само сурово расположење духа и тврдо срце, тежња и страст за гоњењем, које је господарило у она мрачна времена, најиосле, често јерархичка нетолеранција поглавице католичанства, а кад и кад н просто учено самољубље — беху узрок доиста свему ономе, што се збивало под плаштом хрншћанске религије и њезиног имена. У осталом то је била гадна злоунотреба њезиног светлог имена, слепо неразумевање њезиног божанственог бића. а можда и свесно протнвљење њезнну мирољубнву духу, у впду личних интереса. Али нема сумње, ' да одговорност за све то пада само на оне, који ју овако или онако злоупотребљавају. Хришћанска пак религија у сопственом смислу и права хришћанска црква, у којој пепрестано пребпва дух хришћански, дух братољубља и мирољубља, никада није сама од своје стране подизала крвава гоњења иротив евоје заблуделе д*це — п ако је осуђпвала саме заблуде — више или мање претећп чистоћом и неновређеношћу свога учења и одбацивала их од себекао нород њезина духа, који се не слаже са њезиним основним устаиовама. Ако и беху религиозна, гоњења у областн праве Христове цркве, то иста погицаху не од саме цркве, већ од свеговне државне власти,