Srpski sion

Б р. 29.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 459.

пушта рескриптуална подела по разредима, и за мерило плате свештеничке узима се број брачних парова по ошитинама. Сабор од г 1885. упутиоје по ново ову ствар одбору петнаесторице на претрес. Саборски одбор петнаесторице израдио је предлог за уредбу о дотацији, но коме је опет одбачена штола и бир, а задржана је стална плата, само што ову не дели као рескрипт по разредима, већ по броју брачних парова. Са овим смо у кратко споменули главне мотиве, који су наше досадање саборе и саборске одборе у погледу дотације руководили. Сада ћемо прећи на иредлог г. Светозара Петрови%а. Но овоме се илаша свегишеничка не разрезује на душе ни брачне иарове, него на иосед. Основ дотације свештеничке јесте „бир," који народ на добро, на кућу и земљу плаћа и тиме врши дужност „иравославног натроната." — Овако уређени парохпјал по носеду — по пмању — нмају сносити не само православни него и сви иноверни, који међу тим купе од православних непокретно имање, које је оптерећено православним патронатом. За потврду овога позива се г. предлагач осим других „на 39. §. Регуламента илирическог" обштенародних сабора у Карловци бивших 1769, 1774 и 1776; и нарочито на отпис бившег министра ТреФора од 9. јуна 1884., у коме је нагласио: „Не плаћа иноверац српског свештеника, него обавезност испуњава земља; од којег је испуњавања ове обавезности никакви закон не ослобођава." К овоме имају у другом реду као основ плате послужити иарохијске сесије. Овде држим редуковане сесије, иошто г. предлагач није јасно навео какве сесије. На послетку у трећем реду имају за основ плате послужити ириходи из клирикалног и народног фонда. Г. предлагач пита, на какву су цел основани ови фондови ? И одговарајући на ово питање вели, да није цел да носе 2 1 / 2 или 2°/ 0 процента, него да ови као крвавим знојем и муком заслужени новци нашег свештенства и народа у тешким временима буду „узајамна услуга", као помоћ онпма,

из чијег су верског одушевљења постали. По томе, да се по иримеру католика и једноверне нам браће Романа, купује са фондовским новцем ораћа земља, која нека се преда дотичним црквеним општинама у амортизациону обвезу. Један део — половина — прихода од ове земље служио би за дотацију свештенства, а друга половина за отплату куповне цене и камате. Тиме ће се дати прилика и оним црквеним општинама, где нема редукованих сесија, да стеку потребну помоћ. Осим овог начелног питања о изворима и распорезу нарохијала, говори и о количини плате, по којој иста износи 800—1200 по селима, у варошима пак 1600 Фор., осим слободног стана и огрева. (О парохијским сесијама не говори ништа.) Оволико у главноме о „Меморандуму." Начин наплаћивања свештенства треба да је основан на сигурном темељу. Сви досадањи покушаји наших сабора и саборског одбора не пружају нам довољно гаранције и довол,ну сигурност. Како број душа, тако исто и број брачних парова мења се, те но томе би се од времена на време и парохијска плата мењала, а то не треба и не сме бити. Плата једног српског народног учитеља, која је једном системизована, не мења се према броју школске деце, него остаје стална, а тако је исто и код других званичнпка, па тако треба да је и код свештеника. Са предлогом г. Петровића доскочнло би се овоме злу, јер једном системизована и на непокретности разрезана плата остаје стална, ма да непокретност такова и у туђинске руке пређе. Када се узме у обзир још и та околност, да наш народ материјално пронада н да имање наше у туђе руке све више долази, онда је свака мотивација горњег предлога излишна. Када се није пре 20—30 година у томе правцу ништа радило, докле је наш народ у Банату и Бачкој у материјалном одношају цветао, то дај да се сада спасе оно што се спасти може. У погледу количине нлате немам ништа приметити; наше свештенство није се никада тужило у погледу количине плате, — шта више оно би потпуно задовољно било и са рескриптуалном платом само да је иста осигурана