Srpski sion

Б р . 29.

„СРПСКИ СИОНЛ'

Прости ми, блажена сени нокојникова, јер се бојим, да нисам, чинећи ти помеиа овако слабачким речима може бити умалио лепу славу имена твога и заслуге светнх дела твојих. Одликовао си ме за живота љубављу и поверењем, бићу ти захвалан, и докле год буде воља Бога великога, док живим, чинићу помена души тво на олтару, који ти је толико мио био, а на ком си пуних четрдесет и пет година бескрвну жртву Свемогућем приносио. Тебе нам више нема. Али дух твој диже се над гробом твојим, те нам светли и светлошћу својом нодржава помен ање, дичног имена и лепог родољубља, а из душе и грла нашег мами захвално признање које ће се иреливати са усана наших у топлпм и искреним речима : „ Слава проти Васи, Бог да га ирости^ј У Панчеву. /I. П.

НЕЛОЈАЛАН И КЕСОЛШН ПОСАО.*)

раво сте рекли, г. уредниче, да су Т&Ж* данас чудновата времена. Човек не може рећи ни за поздрав владике једнога да је леп, ако га до носледње тачке не дочнта. Данас не смете нпком вероватп. Нп ја нисам веровао нашим новинама, кад су о Ускрсу доносиле вест, да је преосвећени владика Задарски г. Никодим Милаш, у службеном своме аоздраву клиру и народу еиархије своје, прогласио Његову Светост, патријарха српског, прпјатељем уније. Мпслио сам, да је то нека недотупавна мистиФикација. Али сам мислио и то, да се наши новинари несу ваљда бунике најели, да баш незаслужно припишу то открпвење човеку. коме је „ Србобран " претио да ће му документима доказати, да ради у корист уније а „ Браник " му крупно довикивао: доле образину докторе Никодиме Милашу ! Не велим, да су ти листови ималп тада право, јер ево г. Милаш неје се поунијатио, већ је милошћу Његовог Величанства постао православним владиком. Но као што ја тада њпма не веровах, кад су говорили иротив г. Мплаша, исто тако не веровах им ни сада, кад су говорили његовим речима. Хтео сам се уверити. И уверпо сам се. Прочитао сам сав ускршњп поздрав г. Милаша. Ви сте, г. уредниче, рекли за *) Уредништво овога листа било је позвано и мислило ,је да проговори у овој немилој ствари, но пошто је ево наш цријатељ достојно окарактерисао непријатни овај догађај, то сматрамо да смо сад већ решени дужности да и ми посебио о истој ствари говоримо. Уреднтишво.

њега да је леп. Алп мп опростите што Вас морам пздати — Ви несте тај поздрав дочпталн. Узмите Ви тај поздрав као поздрав клиру и народу, па помислите да бедни народ у Далмацпји, још пре неколико година неје најбоље са просветом стајао, ако је истпна бнло оно што је у Задарској „Мсшпни" говорено било о томе, да су баш иравославни Срби у Далмацији са народним школама мизерно надарени, што и наш један човек, који је не давно кроз Далмацпју путовао. потврђује и вели, да је чуо од тамошњих родољуба исте јадиковке, — велим Вам, имајте то на уму, па ћете се сагласити са мном, да је г. Милаш у своме поздраву салпо звоно без клатна, а не леп поздрав. Учиннте нробу. Подајте тај поздрав г. проти Ћирићу да га прочита у саборној цркви у Новом Саду, у нашој Атини, па ћете видети, колико ће га људи разумети. Можда наши доктори, али га иеће разумети наши трговци, наше занатлије, наши ратари, наше бостанџије, и ако у просвети несу заостали за кршним Далматинцима Ако је лепо звоно без клатна, онда је леп и овај поздрав. И да је још ученији и још оригиналнији, био би и још досаднији, још ружнпји. Али то је носао нреосвећеног г. Милаша. Он сам нека одговара себи, да ли се оваквим по-