Srpski sion

1>р 31

„СРПСКИ СИОН."

Ст1-. Р>55.

Г)огу и ириносио јс жртве свак, кад јс и ђс јс ко хтсо и како јс ко у иамсти својој држао, да боље служи Вогу, док Господ Бог не даде про року Мојсију закон и заиовједи му да у том иогледу уведе ред и начин, и пророк Мојеије но зановједи божјој начини дркву, без ејаја и накита сваког. Цар Соломун, гледајући како око љега незнабошци својим идолима служе, подиже у сред града Јерусалима у славу Вога израиљева великољеман и диван храм. У том дође и вријеме, да син Божји сиђе с неЈа на земљу и оснује своју цркву, цркву ново-завјетну — У ново-завјегној цркви ницали су на све итране храмови у славу Вога а на част великих угодника божјих, и као што је небо осуто звјездама, различна сјаја и велич-не, тако су осуте и окићене биле земље, ђе су хришћани живили, црквама све љепшима од љепших а сјајнијима од сјајнијих, и може се рсћи, да су се народи различите крви и племена у том ногледу надметали. Али у том надметању није ни наш српски народ иза других народа заостао. Српски царп и владарм трошилм су силно благо и богатство иодижући цркве . и манастире а српски иросвјетитељи и научитељи Симеун мироточиви, свети гељ Сава, Арсеније и Максим са својим родољубмвим свепгенством насгојали су, да народ свој страху божјем и закону Христовом науче, и чистом Еванђелском науком спреме увјете сретну животу и у кући и у цркви и у држав"; и док је год црква и у цркви свсштенство с божје стране давало мравац животу: народу у кући а поглавицама у држави, дотле је народ у држави својој био сретам. А како и неби, кад се је познавао Вог, љубила душа, поштовали се старији, покоравало се власти, сваком је што но веле тица пјевала. Пјевала, браћо, ал за мало. Срнске иоглавице брзо заборавише, да „слогом расту мале ствари а неслога све поквари", грам зећи за чашћу и влашћу посваде се међу собом_, и све да није било Турчина, који их је модјармио, били би се они самп искрвили и упропастили и давно се већ не би знало за часни крст и за све оно, што Србмна Србином чини, да настојањем светог Саве и свештенства од своје крви вјера нравославна није Србину у крв прешла и с душом се слила. Србин је осјећао, мислио, желио, говорио и радио што му јс божји м Хрпсгове цркве зак( н налагао. Веће проеготе у души, љенше чистоте

у тслу у свјету било нијс; а вјера га је нра вославна тјсшнла: душу му крјепила да не клоне, да не малакше. Србину је била лозинка: све за образ, а образ ни за што; јср јс образ огледало душе — а ДУ |П У је Србмн чувао за Вога и у најтсжим данима. Црни су били дани народа иашег од Косова амо. Жалосиа је била судбина наших предака, јср су трнили муке свакојаке од Турчина еилна зулумћара ; ал' за то пм јс свјетао образ на дивпму и \*и се поносчтм можемо с љима. Они су сили турској и невјери латииској јуначки одолијевалп, и бсз црквс и без школе са својим свеш генством одржа.т се, сачували своје име, своју вјеру православну, своју крсну славу, својс лијене и побожносги пуие обичаје! Војим са само, да се наша дјсца, наша унучад нећс с нама поносити, као што сс мп с п.има поноспмо, порсд све слободе, коју у земљи цара и господара нашег уживамо, и поред земаљских закона, који нам сваку препону с пута укланају! Осгавимо све на еграну, а узмимо само цркве наше у каквом су сташу Погледајте их с^оља и изнутра, на ћете се увјсрити. да на њима и у љпма нема готово нн стварце, која би кадра била узбудитп људска чувства и одвести мисли наше са земље на небо, као што им је то сврха. Стари су наши црквс Турцима, а често пута и латинској нренагаиди на зор иодизали ; ми своје запуштамо ; и да се државна власг — буди.јој чо сто пута хвала— у то не умјеша и силом по 'равке не изведе, би нам се и срушиле! Наши стари давали су прилоге на туђе цркве за здравље своје и свога блажца, а ми данас душмански устајемо на свог свјеште ника, који се заузме да цркву гоправи и колико толико у ред је доведе. Нашп сгари су се Вогу молили увјек: јутром, вечером, ирије и носле јела, при ночетку и свршетку (ваког посла, ал опет жељно су ишчекивали глас, да ће се у овој ил оној нећпни на студеном камену служити божја служба, да нохите. па да окрјепе душу своју и нахране је небесном храном, а из уста свог свепггеника с божје стране да чују, што је Вогу мило и угодио ; нама данас црква до црквс, ал сс једна другој тужи, како је празна, пусга, ненохођена; ми неђељом и свецем или радимо или љенчаримо; радннм даном дангубимо а о закону божјем, о заповједима црквс нашс, љезиним уредбама и установама нипгга не знамо, као ни онај, који у н.у не вјерује;