Srpski sion

Б р . 40.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 643.

на ту је мисао први дошао парох и намесник Вел. Оент-Миклошки, нреч. г. Свешозар ПешровиЛ, који је хтео и желео, да се свештеничка и „кантор-учитељска" плата разреже на већи број сесија и кућа, него што то српски, односно православни народ у рукама има, а на име, да се иста плата разреже и на онај број сесија и кућа, које су пре српске, односно православне биле, али које данас — из ког му драго разлога — више то нису, а то да се учини на основу припознатог и законом зајемченог „ иравославног пашроната". (Види 8. и 9. број „Срге. Сиона " од о. г.) Да покаже и докаже, да у истини ностоји „ иравославни патронаш", те да би се на основу њега разрез парохијала и учитељске плате могао протегнути и на оне сесије и куће, које су некад нравославне биле, поменути иреч. г. парох и намесник саставио је и написао је опширан „мем,орандуж и , управљен и уиућен на наш дрквено-народни сабор. Пре него што би свој ,,меморандум" самом сабору иоднео, речени преч. г. Светозар Летро вић хтео је прво чути и видети. шта ће и друга браћа свештеници о његовом „меморандуму" мислити, судити и рећи, с тога гаје— ради прегледа и претресаподастрво најпре најужем кругу свештенства, на име кругу свештенства протонресвптерата арадског приликом свештенпчке исповеди. Како је исти „меморандум" од свештенства арадског нримљен и нрихваћен, то дознајемо из извештаја „ Са збора свегашеиичког у В. 6. Миклошу" , штампаном у 15. броју „ Сри. Сиона а . На том збору је свештенство исти „меморандум" у целини примпло и усвојило. а саму ствар као своју рођену прихватило и нотпомогло. У преднаведеном извештају „Са збора свештеничког у В. С. Миклошу" каже се, како се „свештенство протоиресвитерата арадског изненадило" тиме, што је свештеничка исповед већ за 1. (13.) аирил о. г. још „у зиму" заказана и одређена; но када је дознало „е ће се том приликом уједно расправљати питање о васпостави „православног патроната" разумело је оиравдану журбу протопресвите-

рову: приближују се дани између Ускрса и Духова, дани одређени за држање наших редовних црквено-народних сабора; па како је — тако рећи — сабор на прагу и како би нужно било, да реч о „нравославном патронату" и у сабор дође и уђе, а како ће опет нужно бити, да се ова ствар иретходно рашчисти и расправи, прихвати и иотпомогне не само од маленог броја свештенства протопресвитерага арадског, него и од већег броја и ширег круга свештенства — то се по себн разуме, да се са овогодишњом свештеничком исповеђу, односно са расправљањем питања о „нравославном патронату" ножурити ваљало". Даље се наводи, како је — но предлогу пароха сиришког — доиста и закључено: „да се тај меморандум на опћем збору свештенства ове епархије, којп би се у Темишвару одржати имао, још једном проучи и прегресе, а за тим прихвати и 1 сабору с нрепоруком поднесе". Исти је „меморандум" — по закључку | збора — и штампан и одличнијим свештеј ницима и виђенијим личностима на проучење разаслан; и ми вндесмо и чусмо, како се један од најодличнијих свештеника српских о „меморандуму" и његовој садржини лено и иохвално изражава, и то баш онај — рекли бисмо — свештеник, коме је пређе као члану саборском и члану одбора петнаесторице додељена билаизрада уредбе о свештеничкој нанлати. (Види 29. I број „ Сри. Сиона"). Дакле „оправдана беше журба протопресвитерова, ваљало се ножурити са расправљањем питања о „православном патронату", јер се мислило и мислити могло, „да ^е сабор на прагу" — али „дани између Ускрса и Духова" дођоше и прођоше, а сабор не само да није одржан, него још није ни „на нрагу" ! Па што сабора нема, али ни „опћег збора свештенства ове епархије" — још никако. а не зна се још, мпсли ли се и одржати! Сабор се није састао ни састати могао из разлога, што саборски одбор није спремио прадлоге за саборску расправу. Сасвим природан узрок, оправдан разлог. Но сад се намеће нитање: зашто саборски

*