Srpski sion

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 681.

под једним видом постаде законом, а под оба вида — бијаше с почетка изпимком, а касније бијаше законом сасвим забрањено. Без обзира на то, да све те новотарије имају карактер мјестнпх нредања, оне постадоше обвезнима за све, силом непобитне важности папскога пријестола, иод чијом заштитом уђоше оне у живот и праксу латннске цркве. И ето баш то присвајање нојединих иредања римске дркве и сачињава неосаорни и неошклоњиви знак њене заблуде. Због чега се она, као црква посебна али неправедним нрисвајањем, и назива црквом папигишанском , исто тако, као и исповиједање, које води поријекло своје од ЈЈутера — лушеранским — а реФорматско — калвинским и т. д. Источни патријарси описују постанак латинских особина овако : назвавши учење латинско „ и од Сина и јереси. они пишу: „Јерес та, са многим новотаријама које стоје с њом у свези, појавивши се око половине VII. вијека, с почетка не позната и без пмеиа, а под разним видовима, која се у току каснијих вијекова распростпрала по епархијама јевропског запада, за тим, надвладавши православље у тим странама, због немарности тадашњих пастира и заштите власти, уведе у заблуду мало по мало не само шпанске, дотле православне цркве, већ и германске, и галиканске, па и саме италијанске, чије се православље негда разносило по цијелом свету и с којима стајаху у саобраћају најсветији оци наши, као: Атанасије Велики и небојављени Василије, и чије је јединство и опћење с њима допринијело да се сачувала чистоћа учења саборне и апостолске цркве до седмога васионског сабора. А када су, завишћу непријатеља добра, новотарије у ногледу здравог и православног учења о св. Духу (на кога хула , по ријечима Господњпм не%е се ошиусшиши људима ни на овоме свијешу ни на ономе — Мат. 12.. 31 — 32), за тим једне за другом новотарије у погледу божанствених тајана, особито спасоносне тајне крштења, св. причешћа и свештенства, када су ове неподобштине, избијајући на површину једна за другом, овладале самим најстаријим Римом, онда су оне,

добивши важност у цркви, заогрнуле се карактеристичним именом иаиизма. Јер од енископа римских , називапим папа ма, премда су неки одмах у почетку устали саборио против новотарнје, као што су били: Лав III., Јован VIII. н одбацили ју пред цијелим свијетом, — један помоКу сребрних дашчнца, други у посланпци блаженому Фотију у вријеме (тако званога) осмога васионскога сабора и у посланици Сфендопулхру, због Методија, епископа Моравскога, али већи дио њихових ирејемника, иреваривши се овом јереси, противном правилима саборским, п правом на господство над свима црквама и нашавши у томе за себе многе свјет ске угодности и користи измисливши монархичпост у еаборној цркви и самовластност у раздавању дарова Духа светога, не само да су измијенили древно своје богослужење, одцијеиивши себе таким новотаријама од осталог древног и истинитохришћанског друштва, него су се још постарали, ие без срамног лукавсгва, као што свједочи нрава историја, да повуку за собом у одпадништво од православља и остале четири патријаршије и на тај начин покоритп саборну цркву „вољи и заповиједи човјечијој." („Окружна Посланица" стр. 9—11.) Г. Соловјев, не гледећи на то. што пише с намјером да поведе за собом стотину милијона душа унији с Римом, тако је равнодушан према окривљивању латин ске цркве у новотаријама да морамо признати једно од двога: или он не по • јима силе и важности тог окривљивања, или се намјерно уклања од очитог осуђења. Да би се измириле двије стране, које се парбе и које скоро хиљаду година иду свака својим путем, неопходно је споразумјети се до најмање маленкости у свима спорним тачкама и, на тај начпн, спре мити подлогу за измирење. Међу тим он стоји искључиво на становишту паписта и хоћс да нас православне убиједи, да је латинско тумачење Христова обећања Петру једино вјерно. да, ко вјерује Христу, тај мора признати, да је тај камен (и на с«л\х кллшж созиждВ церкокк л\ок>) свети апостол Петар. који је одређен да