Srpski sion

С тр . 738.

„СРПСКИ СИОН. 1 '

Б р . 46

БОЛЕСНА ВЕРА.

а свију страна чују се запомагања и вапаји: вера је клонула и ороI? нула, вера је ослабила и пала. Да, ^ вера је оболела ! Добив клицу болести, вера нолако вене и суши се, сваким даном бива све слабпја и немоћнија — и на послетку би је ваљда са свим нестало. Да је вера доиста болесна, дознаје се и познаје се по спољашњим, впдљивим знацима: по плодовима вере, којих је с времена на време све мање, и који ни мало не одговарају здравом стању вере. Но као што се прнзнаје и признати мора, да вера није иосве здрава, тако се исто засведочити мора, па се доиста и засведочава, да вера још није толико оболела, да се на болесничку иостељу спустила. Не, вера иати, али иати — што т о веле — још онако „на ногама", још бори са бољетицом својом. И нема е, да би какво јаче и иогодно еред ој немилој бољетици вере толико на и могло, да би вера с дана на чљати ее, да бп вера к репит и ; чт могла. " •е почели су некп нријатељи брижљиво и марљиво исболести вере и настоја 'и према узроку н капедство нзнашли, ко-

II ти кво . јим би ВИТИ, II11 но нзлечит у бившем вредни нарох вић, у беседн С1 плода на њиви Г<_ изнаћи узрок боле^ 1890 ој годинп двојиц послом. У бпвшем броју 13. и 14 ом труди љиви парох у Марадику дић, да разјасни: ,.3а г народу иохађање, св. црк ња врло немарно ?•' и ка; ба да се ради, па да се У „Ђосанско- ХерцеговачкоЈ, свесци VII. и УШ. даје „свештенпчкн син", „II. I

спречити п зауста ■ се вера конач|ош год. 1887. 7 „ Исткнн • г ука Попо -ако мало нжушао инлој, тим

па1ем г се>е- У т. т а

одговор на питање: „За што поппна проновијед нема значајнога утиска на народ ?" Без сваке сумње, да је „мало нлода на њиви Госиодњој" — да је „у нашем народу похађање св. цркве и богослужења врло немарно" — п да „попина нроновијед нема значајнога утиска на народ" за то, што вера у нашем народу није здрава, што је вера болесна. А шта је узрок, што је вера у на шем народу клонула и нопу^тпла што је вера оболела ? На то питање налазимо одговора у поменуте три радње: у наведепој беседи и споменута два чланка. Ми ћемо те три радње редом једну по једну расматрати, у њима наведене узроке истаћи и на исте своје примедбе учинити. А иосле свега тога рећи ћемо н сами, где ми палазимо узрок тој болести и потрудићемо се речи и наводе своје и доказима поткрепити.

1. Госп. парох нанчевачки Ј1ука IIо повић, паводн прво „тужбе и жалбе" о томе: „да нам л>убав нрема верп и цркви хладни, да нам побожност наша све то впше и вшне пада и онада, да на њивп Госнодњој све то мање вољних радепика нма и да жетва не стоји у суразмјеру нрема сјетви." Па тој немилој и жалосној нојави тражи кривицу у томе, што ваљда „њнви оскудјева угодан сијач или угодно сјеме, или угодан ноложај, или на ио шљетку угодно земљиште?" И долази до ових закл>учака: 1 ) У ногледу „угодна сијача" : . . . „Ако дапас и јеете мало плода на њиви Госиодњој, тешко да је крнвнце с тога баш. што нема угодна сијача! ... А ко мисли, да данашњим сијачима науке Христове но гдје гато замјери. не би ли му смјели рећи: не гледај на личност вјесннка, само ако му је вијест добра; суд може мали и незнатан бнти, ниће у њем красно и племеннто!" 2.) У погледу „угодна сјемена" : „Није кривпца до сјемена, добро бијаше онда (ире 18 стогииа годпна), добро је и сада."