Srpski sion

Б р . 15.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 235.

Хвала им на одушевљају, којим прихватише мисао и једногласно иризнаше и истакоше потребу и корист удружења. Евала им ; као што ће светао образ бити и свештенству целом, кад се скорим нађе у једном колу братске љубави и познавања, спојено и скопчано светлим зрацима једних мисли, одушевљено и прожмано жаром једне тежње, а снажно и јако у одлучности и истрајности једнодушног рада, загрејано вером у вечну славу свете православне цркве, ненадмашно у љубави према милом роду сриском, а стално у нади, да ће бити онако, како треба да буде. Ми у то верујемо и сваком брату у име Христа, чији смо војиици сви, говоримо: „не в8дИ нек'кр{нх но кФрЕнх". У оно што је узвишено и племенито, истинито и добро, треба свако, а ми свсштеници морамо веровати, да је и могуће и достижно. Без те вере не извршују се ни мала дела, — а велика никад! А зар мисао удружења и тежња за њим није узвишена и нлеменита? Зар цел тога удружења није истинито добра? Дакле? — „Јест, тако је. Али — — — —" Стани, брате, не говори даље. Не пружај ми нрст твој на ово и оно, што је и како је код нас п међу нама било до сад. Знамија све то. На шта ? Може ли бити у интересу ствари саме, да сад потежемо све инкриминације, које би могле теретити велик део нас, са разних јада наших? То би само могло заплетати и мрсити иокрет удружења у његовом порођају; могло би спречавати и отештавати углађену радњу и повољно расположење нрема делу н остваривању удружења, а добра никаквог донело не би! За то смо ми мишљења, да се досадање стање не узима и не увлачи у расправу сад; апсолутно не као спречица удружењу, као невера вери у остварење и успех удружења. Не би то водило к цели, а уз то нема томе ни нотребног, озбиљног и лојалног разлога. Какви смо до сад били, морали смо бити, јер нисмо били друкчији и јер није било друкчије. Или да кажемо са блажепоночившим ТеоФаном епископом: „ . . . . 0 ! а како би можда, и да како да би све друкчије било, да је било друкчије. Али ваљда није ни могло да буде другачије, него онако, како је бивало и како је било . . . ." Манимо се дакле рекриминација, јадања и сухих суза, уздисања, предисања и силом неве-

ровања. За људе и војнике је енергија, усталост, одлучност и самопоуздање. Ко не верује, да може код нас и друкчије да буде, него што је било, на у том неверовању — нсверног Томе — спречава удружење, ма чиме и ма на који начин, те пе би своје способности и средства хтео, у том и ради тога неверовања, да стави у службу удружења и његове цели, тај би тиме доказао само једно, а то је: да га се много и не тиче, хоће ли кад друкчије и бити. Знамо и ми, па и рачунамо са свима досадањим појавама у животу нашега свештенства и околноетима, које постоје и данас још. Али, то све не може нас следити и наркотизирати у неки преблаги пасивитет ирема покрету, нрема мисли, према делу, које се жели и настоји извршити удружењем нашега свештенства у цркви и свештепству, а ради користи и напретка нашег милог народа. На против ми треба да обазриво и мудро избегнемо и обидемо сваки гребен, о који се до сад ломио и сломио сличан иокрет у свештенству нашем. Ми морамо заборавити и осудити, што је било, а ничим не подржавати то, ничим не изазивати н не нроузроковати наклоност старом стању, конзерватизму пашега нерада и индиФерентизма. Ми морамо одлучно и нетренимице „гледати, куд смо погледали и тамо ићи, куд смо пошли", са уверењем, да ћемо и сагледати земљу обећану, да ћсмо и стићи мети тежње своје. Ако има сумње у кога и неверовања „док не види", у наеЈ^Ј, нема! А нема за то, јер онај олтар — удружења —, којем нас иозивају браћа наша, да у њему прославимо име Христово, да се у њему међусобно окадимо кадијоницом вере, љубави и наде, врлине и науке, а оснажимо мишљу и радом, којима ћемо са двери олтара тог подизати св. цркви нашој славу, а народу милом благовештавати иуте напретка, те тако заједнички служити службу Богу, а одуживати дуг народу, — олтар је нозива нашег, у који треба сваки од нас с вером да улази, с одушевљењем да хита. Ако има сумње у кога и неверовања „док не види", у нас га нема. А нема га за то, јер ми верујемо у свест нашега свештенства; јер ми верујемо у моралну способност његову, да се зна и да се може одушевити за уз-