Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 255.

може, као што је већ речено, протестантска аутономија, нрн стварању римокатоличке аутономије служити за узор. Ердељска пак католичка аутономија, н ако јој се односи ири њеном постајању не подудараху са данашњим околпостима Угарске, опет заслужује наше посебне пажње, особнте због тога, што је и тамо врховно патронатско право тако псто краљу припадало и данас припада, као што је случај у Угарској. Различни назори у погледу начина, по ком бп се рнмокатоличка аутономија устројити имала, познати су. Једни би хтели, да се та аутопомија на темељу вероисповеднпх опћина подигне, а други, да на темељу земаљске организације како је то католички копгрес од 1869. до 1371. предложио, у жпвот стуни. То је ван сваке сумње, да потребе практичног живота у првом реду захтевају, да се што пре устроје вероисповедне опћпне, н са тим опћинама мора се камен темељац тој аутономији положити, и тек на овоме сигурно положеном и за сигурног пронађеном темељу, може се онда даље пазиђивати. Говорннк је према овим владајућим назорима изабрао дакле с р е д њ и п у т, са свешћу, да ће тиме интересима католичким и постојећим односима најбоље п најправедпије послужити. Па завршујући свој говор, вели: „ Ако ми при остварлвању ове, са свнм нове, код нас још неопробане, у јавности још неодомаћене и до сада само у апстрактном појму постојеће ннституције, До уснеха доћи желимо, то морамо, место да се у бесплодне дискусије о основним принципима упустимо, оним иутем ићи, који нам наше нрактичне потребе прописују, н којим ћемо најсигурније до истакнуте цели доспети, а то је, да за католичку аутономију повољно онће расноложење створимо. На послетку изјављујем, да сам ја, и ако се никаквој коректури овога мњења, на ма она одкуд долазила, не затварам, у смислу горњих разлагања на компетептпом месту већ кораке чићио и то са изгледом на успех". Овако угарски кнез-нримас о римокатоличкој црквеној автономији, која се у Угар-

ској организовати има. Овако говори онај, који скроз познаје учење и дух своје цркве, коме напредак и благостање своје пастве на срцу лежи, коме је мир цркве и љубав домовине руковођа у раду његовом. Па видећи то, како главар католичке цркве у Угарској, отворено и одлучио са знањем и нрецизношћу обележава земљиште на коме је, и границе, у којима је могуће подићи аутономију рпмокатоличке цркве; како јасно и безазорно обележава одиошај епискоиата с једне стране нрема аутономним стварима, с друге онет према свештенству и световњацима; како и на који начии сирема и удешава увод у автономни рад видећи то све, па еравњујући то са понашањем нашег епископата из оног доба, када се код пас аутономија остваривала, мора се човек хтео не хтео ожалостити, што је код нас онако било, како је било. Цело тадање понашање паших епископа, и цели, до у најновије доба, њихов рад, носи у себи јасну слику њихове неспремности за тај посао, њиховог непознавања своје цркве и њеног учења; те отуда и црква и паства мораде претрпити толиких бура, невоља и пгтете, те отуда и данашњи архијереји имају толиких неираведних напада и обвињавања да трпе, због још тада криво обавештених верних, и због своје архијерејске дужности и тежње, да пркви сачувају н>ене каноничне основе. Кад се сетимо сабора нашега од 1865. год., па и оне значајне седнице од 1. ил 2. марта, када је др. Светозар Милетић ноднео на енископат пнтерпелацију, иитајућн: како г. г. епископи себе, у сабору седећи сматрају, да ли као чланови сабора или синода, да према томе и сабор може што јасније прецизирати своје становиште? кад се сетимо оне узрујаности, комешања и неприлике код епископата, како да одговори на ову интерпелацију — не можемо још ни сада да се отресемо онога ненрнјатног и пуног сажаљења чувства на епископе. Из свега се видило, да су били изненађени, видило се, да нису знали, шта да рекну о свом одношају нрема сабору. Ту су се два ил три дана еииекопске конФеренције држале, па су се у исте и поједини правни кориФеји и од свештенства и световњака *