Srpski sion

Б Р . 16.

нам то? На то питање један ће нас одговоритн: треба; други; не треба. И један и други ће рећи : за то тако велим, јер хоћу свој народ да видим сретним. Но док ми говоримо сваки за се, дотле наш парод може вјеровати, а и иевјеровати. Али кад „Матица ериска" рече: сииси гроФа Лава Толстоја треба да се одомаће и у српском пароду, — онда би сваки морао вјеровати, да су иам теорије гроФа Толстоја нужне, да су нам корисне. Миого би дакле изгубио наш народ, кад би му списи Толстојеви остали непознати. Тако ја разумјевам одлуку „Матице српске", да из задужбине Петра Коњевића изда бар неке списе Толстојеве у књигама за иарод. „Матица српска" рекла је своју рпјеч и учинила је оно што је миелила да треба учинитн. Увјереи сам да је „Матица српска" и 30. свеску „Књига за народ" издала из истих оних племенитих нобуда, које су је руководиле при издавању и осталијех свезака. А мислим да су и они, који су предложили да се овај материјал у 30. евесци „Књнга за народ" штампа, учинили (Наста:

то, не ио својој субјективној наклоности ни спрам писца ни снрам преводиоца, већ по познавању потреба народних, и по увјерењу, да ће папг иарод од овијех ириповиједака имати бар какве такве користи. И ипак се ја пе могу сложитп са овим поступком наше Матице. Као хришћаиип, као свештеник, као Србип. ма колико да мислим о овим приповијеткама, никако да се домислим ма чему, чиме би могао оправдати унашање овијех ириповиједака у наш иарод, на против, што впгае о њима мислим, све се вигае утврђујем у увјерењу, да је наш народ могао без њих бити и да их „Матица српска" пије смјела иароду пружити и својим авторитетом препоручнтп му их. Само за то можда гато су добро нреведене, Матица их не би морала давати иароду у руке. Преводилац је могао своју задаћу врло добро Јшјегаити. Одговорност нада с њега. Шта ће нага народ из тих приповиједака научити, на то питап,е мора да одговори издавач, „Матица српска". А ево ћу п ја покушати да одговорим на то пнтање. Бе се.)

САМОУБИСТБО СА РЕДИГИ03Н0-М0РАЛН0Г ГЛЕДИНГГА. (по РУСКОМ.) Од Саве Теодоровића, проФееора и катихете у кр. вел. реалци у Земуну. (Наставчк.)

/М-0 ми на то одговарамо, да нри оиредел.ењу моралне вредностп ма каквога слободнога рада, не треба страдање н осећаји да одлучују дело, иего глас дужности и нравилни поглед на иагае опредељење и морални поредак твари, у коме смо иостављени нромиелом. Неки се труде, да на пречац извине самоубиство тиме, гато га по њихову мишљењу кад год изазива иревага чулних утисака над вољом. Ми морамо ири оцени некога моралнога ностуцка имати на уму одногаај слободнога рада ирема закону; друкчије, — истичући узроке, који иекога побуђују на пеко деловап.е, о којима ми сами можемо имати само једнострани ем-

загатптницпма свију грехова и иокровнтељима неморалиости. На том основу у иогледу самоубиства, ми. ћемо извести ове закључке: 1.) Свако намерно убиство противно је иагаој природи, је]) се ие слаже са тежњом самоодржања, коју је у нас усадио сами творац. Кад ни једна животиња не усмрћује себе ни у најтежим мукама и страдању, тим мање сме то чинити човек, — духовно, разумно — слободно биће. У његовом природном нагону к самоодржању има пегато не само постојано, те већ по томе за њега обвезно, гато га упућује, да с-авлада осећаје бола и страдања, него нрелазећи у свест, гато се спаја с љубављу к вигаем

пирички појам, можемо се у опште правити духовном животу и свему бићу, као извору