Srpski sion

Б р . 20.*

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 327.

скпх еиархија ио пресељењу у ове крајеве у год. 1690. пећског патријарха Арсенија Чарнојевића III., понешто о уређењу карловачко-зринопољског владичанства и о првом његовом владици митрополиту Атанасији Љубојев11]»у (1696. —1712.) о подели тога владичанства на карловачко и костајничко (1713. г.), о времену, кад су карловачким владичанством управљале владике: Данило Љуботиња (1713. —1739.), Павле Ненадвић (1744.-1749.), Данило ЈакшиК (од 4. нов. 1751. до 27. јан. 1771.), Јосиф Стојановић (од 4. нов. 1771. до 30. јуна 1774.) и администратор владичанства Алексије Гавриловић (од 1772. до маја 1775.) и нанослетку владика Петар Петровић (од 1. нов. 1774. до 26. јан. 1784.). Осим тога, у II. књ. има спомена и о српско-православним владикама, који управљаху костајничким (од 1713. до 1750.) и костајничко-северинским владичанством (од 1750.—1771.). При историјском излагању свнју тих подробности писац се природно дотиче и оних запрека, с којима се досељеници Срби мораше сукобити и водити борбу, борбу с с иовим суседима и заиоведницима. То је нре свега била борба са суседним (загребачким, модрушким, сењским п др.) латинским „бишкупима" и унијом, која се настојањем ових последњих а уз припомоћ австријске владе почела распрострањавати скоро одмах у почетку, чим су се православни Срби доселили у нову отаџбину, а особито од времена, како је манастир Марча у почетку XVII. века постала столицом унијатских владика, но које није лризнавало местно срископравославно житељство. Но дело уније насилним се начином све даље распрострањавало: с латинизаторима је водио борбу владика Љуботиња; а после његове смрти душмани православља дотераше дотле, да су на време силом потчинили православна владнчанства карлштатско и костајничко унијатском еиископу Теоч>илу Пашпћу (1739. —1744.), но који до скора беше свргнут са столице баш од самих својих пређашњих патрона, те 1755. бачен у тамницу у Лавову, откуда нобеже у Русију, тајећи овде да је уннјат. Но и после тога не оставише латински бискупи и уннјатн нравославни народ у миру: против истих водише иравославни Срби неједнаку борбу при владици Данилу Јакшићу (1651. и 1764.) и даље, борбу, која се у то време свршила жумберачком унијом. Осим тога нравославни Срби и њихови јерарси морадоше имати жива учешћа у оиштој

српској заштити права и привилегија, која нм даде австријски имнератор, али која су им као што се видело — давана само у тешка по државу са стране њених непријатеља — особито Турака — времена, а та нрава ограничавала су им се одмах, чим би ирошла та кобна времена и минула крајња потреба храбрих српских граничара. 0 том се доста нотанко говори у тој књизи а нри том у свези у опште с историјом одношаја Австрије према целом српском народу, кога јс она с извесним правима и са поделом извесних привилегија примила у своје опустеле земље тако, да садржај целе књиге садржи историју не само јужних Срба горњо-карловачког владичанства, него се дотиче судбе нравославних Срба у опште у пределима Австрије скоро до конца XVIII. века. При том писац не заборавља ни тих историјских Факата, који карактеришу улогу Русије као покровитељице и заштитнице Срба, која је Србе новчано потпомагала, снабдевала их црквеним књигама и утварима н која им указиваше своје дипломатско заступство у времену њихових иевоља и горких искушења и т. д. У I. књизи налазе се и еиизодски уметнуте нотанкости о почетку и организацијн иравославних српских и грчких општина у Тријесту, Рецн, и др., говори се о њиховом оригиналном устројству, у ком превлађује световнн трговачко-обртнички елеменат над јерархијом у делима црквеног господарства и управе. На свршетку II. књиге ириложене су: а.) нозната Деклараторија од 16. јула 1779. (Кевспрћип Бескгакптшп Шуисае па(Ј01Н8) Марнје Терезије; б.) такозвана „Конспсторијална Система" од 5. аирила (25. марта) 1872. г. и др. У онште многе врло занимљиве историјске потанкости овОга дела, које су из раније можда иознате специјалистама, знатно су сада нопуњене новим подацима, које је писац извадио из карлштатске консисторнјалне архиве и других приватних рукоиисних зборника (н. нр. из зборника хрватског родољуба и књижевника Радослава Лопапшћа) и по том је оно постало врло користан зборник „прилога" (као што сам писац скромно назива свој труд), који су толико нужни за састав целокупне историје православне српске цркве, а покрај тога и врло поучни за сувременике у обзиру данашњег положаја православних Срба у Австроугарској и одношаја ове иоследње према Српству ван њених граница. Нужно је само приметити, да су при строго Фактичном садржају