Srpski sion

бр. 20.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 319.

има доста и код других народа, али, по несрећи, у нас релативно и сувише. Улазити с' њима у расиру, значило би изједначити се, донекле, с њима; много изгубити, а ништа не учинити. А кад ипак узимамо перо у руке, да исиишемо ове редове, чинимо то ради браће свештеиика, изазвани једиим актом иеколицине, којега ми не можемо одобрити. Браћа свештеници, сакупљени 16. априла о. г. у Крупгедолу, учипише иозиату „Изјаву." г Га је „изјава" ио нашем мишљењу нецелисходна, с обзиром на њену цел, и ако се иначе не може ни чим осудптн, а у мотивима својим и похвалити. Ми је не одобравамо само за то,јер је непотребна у цели својој, ако се ова намењује највишој личности наше црквене гшглавице. Осуђивати „изјавама" познато безобзирно пискарање, руФетлијско дивљаштво и баналну разуздану смупгеност опскурних индивидуа, значило би и сувише одавати незаслужене пажње нечему, што можда појединца у публици покварена укуса и заведених осећаја нодржава у његовом жалосном, недостојном и десператном положају, али чему се свет умни и моралпи само и једино штдигнацијом односити може и мора. Такве „изјаве" могле би се нравдати у неким случајевима према странци, у којој и према којој се са разлогом и резоном расправљати може, у којој реч диктира морал а води интелигенција. А из свију симптома, које ми уочисмо,

даЈе се закључити, да у дотичној странци ни интелигентнији елеменат нема солидарности, ни свезе ма које, са азијатским писањем објекта „изјаве", које наличи једино хијенском урлику разјарене, из кавеза утекле дивљачи. Докле такав урлик траје, познато је. За то би ми саветовали браћи свештеницима, једном за увек, да са индигнацијом сажаљева, а не „изјавама" осуђује иоступке обесних и раскалашних индивидуа, а да своју хришћанску и хумапу дужност према њима изврше у топлим молитвама милостивом Богу: да њих исцели, а наш мшш и јадни народ спасе од журналистичких бандита и паразита. Нашој пак љубљеној, родољубивој и пуној старања за славу наше цркве и нанредак народа, поглавици црквепој, Његовој Светости Патријарху Георгију, доказаће свештенство своју оданост и љубав иесумњиво и најбо.ље истрајним и успешиим вршењем своје дужности у цркви и ван цркве, које вршење он једино, у бризи за цркву и парод, од свога свештенства п тражи и очекује. Миран и савестан рад је вечита трага и иомена. ХБега будућност народна треба; њега ће само и да благосиља. Радимо, радимо, и опет радимо! То је наше, а оно друго оставимо ономе, — чије је. А у своје време знаћемо бити „сви као један" на барикади истинитих, несумњивих и стварних интереса иаше цркве и народа, нашег угледа и достојаиства. Тако ми мислимо. —

ЗАШТО НАШ НАРОД СЛАБО ИДЕ У ЦРКВУ ? Пасн агмцк! / И оа .

. Наси овцк1 / И оа ! Св. Јеванђ. Јов. XXI. 16. Кни/иаите уко сек^к и в«л|$ стад8, кх нел1же касх () патк1и постаки епископи, пасти церковк Господа и Вога, к»же стажа коокУк* скоек». Дела, XX. 28.

ш

. г-ц, алек - «! сам од тога, да наше стање, ма на ^ ком пољу јавнога нам живота, цртам Црњим, него што заиста јесте; песимистичка су претеривања згодна само за разједање

ране. У нашем народу — нека је слава и хвала Богу — још живи жарка љубав према „лепој вери наших нрадедова;" још Србнн при почетку сваког новећег рада помиње име Божје и призива га у помоћ;