Srpski sion

С тр . 534.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 31.

евију страна, да је мотив том покрету био, какав треба да буде. Мотив је био ситничарски, па зато и резудтат није био повољан." „ . . . Најмање може се оиравдати, што је извесно свештенство ступило у акцију не да својим положајем, својом снагом и умењем послужи онштем црквено-народном пптерееу, правилном п кориеном решењу горућих нитања, не да покуша бар уталожити или одстранити акутну борбу, која је претила и која још прети опасношћу нашој цркви и народу ; — него се покренуло, да нослужи амбицији нојединца, да буде трабант појединца. ..." „Такве акције таквих свештен. зборова ми не желимо више. Одрекли би се и идеје о удружењу евештеничком, кад би знали, да ће то удружење имати и надаље бити ништа више него чији год трабант, чија год праља. . . . ! " „Свештенство. . . подижући свој глас, треба да настоји, да је увек еманцииовано од сваког партизанства, да отклони од себе сваку, разложну бар, сумњу, као да би оно било у служби овога или онога, као да би оно било трабант ове или оне странке иа и појединих особа. . ." „Закључци и рад лањских скупова у Архидијецези. . . носили су на себи одлучни карактер партизанства, били су у служби појединца. А то не би смело и не би требало да буде. Томе се иротиви достојанство свештенства, противи се интерес, у име којега свештенство треба да се удружи и ради; противи се и одношај, нежни одношај, којим треба свештенство да се однос.и према свима члановима цркве, према целоме народу. Свештенство не сме бити „странка," ни елужити партизанству, јер оно ннти је Петрово ни Павлово, оно је Христово, оно је и народно свештенство. Као такво има оно бити нотиуно самостално те служити једино олтару своје цркве и жртвенику народа; бити у служби једино интересима цркве и народа, те чувар, верни и истинити чувар, добри настир тих интереса." „ . . . То је темељан принцип, на којем желимо видети иотпуно остварену мисао о свешт. зборовима; то је становиште, на којем душом и срцем желимо видети удружено наше свештенство." Што смо написали у г. 1887, од речи до речи потписујемо и данае, и на томе становишту у питању нашег удружен.а остаћемо, док

нас траје. На томе становишту стоји и „одбор за припремну радњу." И сад питамо штов. опозицију удружења, и сваког Србина: где је у томе разлог зебњи, сумњи и опрезности ? Нема га. Зар ти принципи нису осуда збора ст. бечејског и свију других? Јесу. Зар такво становнште није готова ограда против свих могућих „смерова," које досиже штов. опозиција? Јесте. Хоће ли цело свештенство или бар већина, те с' њоме и удружење, стајатина таквом становпшту и руковођено бити тнм нринципима у раду и деловању своме, то ће показати скупштина, „главни одбор" идруги органи удружења. Но кад се са те стране говори о удружењу, онда треба изнашати средства да Оуде, какво треба да буде, а не алармирати и јавно мњење и свештенство и народ и сам Епископат, целу цркву; многе у забуну доводити нечим, што не постоји, борити се с' умишљеним противницима. То није само Донкижотерија, него се у томе и много шта друго може да види. . . . А какво треба да буде удружење, и омогућити да такво буде, немогуће је с' изјавама пошт. опозиције, њеиим материјалом. начином и тактом. За то се тражи ово: бити члан удружења и активитетом, што јачим, у скунштини, зборовима и одборима радити за оно, што се сматра најбољим. А за ограду против „смерова" удружења, за иступ из удружења, за сачување жељеног понуларитета, има штов. опозиција увек времена. Сад је н сувише уранила. Ко удружењу сада већ, пре његовог рођаја и рада, подмеће „смерове" иеродољубиве, тај чини свештеветву највећу неправду. У устима тога је „споразумљење" па још „опште," шупља Фраза, виноградска ракетла. Удружење би, но назору штов. опозиције, штетило и споразуму св. синода са сабором. Чиме, како ? То би требали да чујемо, а не саме фразе, иа Фразе, и којешта. Заиста су ово здрави и красни, родољубиви и свештенички појмови о свештеничком удружењу! Леиа, братска сведоџба целоме свештен-" ству нашем од браће свештеника! Брате Лазо, да од Бога иађеш! Наиослетку држимо, да о свему томе не треба писати вшпе. Што имају дела да покажу,