Srpski sion

С тр . 656.

„СРПСКИ СИОН."

имигетг* ажааа » ®м®мш ш (На чает Његовој Светоети, преузв. госп. Георгију, патријарху српском). џ (Наставак).

16. Многи пишу „бдмти," а према старом словенском глаголу кт.д-т.тн, одкорена г.ђд , боуд, требало би тај глагол иисати б д е т и, што значи бити будан, трезвен, пажљив, присебан, смотрен, V1 § 11 а г е, № а с ћ е п. Б д е н и ј е (б д е њ е) или д е н и ј е, сП е V1 § \ П е п. Од ст. слов. корена кђд , који одговара српскому бад, имамо ове речи : б ад ар = староме гл,д|л. (не ваља дакле бодар"), бадњп (дан, вечер), бадњак, бадњачица или блажена п а л и ц а (мали бадњак, какових се пет наложи преко бадњака), па онда б у д а н (коуд,) б у д и т н се, будионик, будница (испореди з о р н ица и зорњак, зорац). Место сковане речи „будиљка" = г е т е 11 или „узбуна," која је слично га значења са побуном, ваљало би говорити: у д ар ат и , св ир ати или зв о н ити будницу. Како у речнику Вукову нема глагола бдети нрема ст. слов. бт>д-4ти, то је знак да није срнска народна реч и да је српеки народ не говори, и ако је неки књижевници наши уиотребљавају. Место бдети говоре Срби стражити, \\ 7 а с ћ е 11 , V ј § 11 а г е, е х с н ћ а г е; и ту су реч унели у Св. Пис-мо и Вук и Даничић; место б д е њ е каже се стражење, Давтуасћеп, \'1 §чПае, ух&ПаНо (а бденије или само деније, сП е т1^1Неп, У1^ПГае, које се држи у цркви, јест_ тако рећи стереотипна реч, којајепоред осталих десетак речи из срп. словенских црквених књига прешла од вајкада у народни говор и која по српској народној Формацији, наставком ј е место нш. гласи б д е њ е , као и б огојављеније и -б о г о ј а в љ е њ е и т. д. Види о томе вшне под 3!). Мимо речи стражити и стражење имамо у српском народном говору још и стража, сПе \уасће, ехснћсае, уј^ЈПае и сичЈосПа; стражица, умањ. од стража; стража р или стражанин, с! е г л\ г а с ћ1ег, ехсићНог; стражарче, <1 а8 луасћI е г 1 е 1 п, р аг у и 1 и 8 v1 §П; стражара или стр ажница (у Боци), <1 а 8 \у асћ 1 ћ аав, <11 е \\ г а с ћ НПН1 е.; стражаш или књигоноша, нисмоноша, с!ег ћ Г1 е Нг а§; ег, (;аће11аг 1 и 8, човек који носи књиге или писма (у проц е н у подугачку заметнувнш их на раме) Од речи стр-ажа, руски „сторожа", Руси кажу само „острожноств", а у нас многи и говоре и

иишу чак „пред-осторожност" ; руско „осторожност," од „сторожа," каже се српски смотрсн о ст, пажљивост, т р е з в ено ст, п ри себн о с т ; а „остражан" је дакле о н а ј к о ј и с тражи, којиима н о з о р н а н е ш т 0 , и то се српски каже смотрен, присебан, пажљив, трезвен. Бадар,-дра,-дро, (а не бодарј на пр. коњ, значи 1ећћаН, а1асег. Будионик значи с1ег тоескег, ехр ег §• е Гас 1 о г, по намастирима она даска што у њу лунају у у јутру да се буде калуђери. Будница је напред објашњена. Види даље код сковане речи „будиљка" (геуеП)! 17 Многи још и данас и говоре и пишу глаголски придев (партицип) којега нема у српском језику, а гласи: „безчастећа" на пр. казна, од глагола „безчастити". Пре свега не ваља писати ни „безчастити" ни „бесчастити," но бешчастити, и од њега не може бити, јер га не познаје српски језик, глаголски придев „бешчаетећи,-а,-е,-и,-е,-а," те по томе не ваља говорити ни писати „бешчастећа" казна, већ треба: казна која бешчаети иликазна кој а ср амо ти. Б ешчаст (у Паштр.), ећг 1 о8 1 к е Н, 1 и Г а т г а . Напомена Данашњи г л а г о л с к и п р илог садашњега времена у старо време није био прилог, него је био глаголски придев, и мењао се у одређеном и неодређеном виду у једнини н множини и у сва три рода као сви остали придеви, али се т о у с р пском језику т одавно изобичајило. По томс, ма да је овај облик по постању своме 1-и, имени или називни падеж множпне мушког рода, он сад нема ннкаквога падежног значења, јер се у данашњемјезику н е м е њ а, • него се сад говори као прави прилог и прилаже се уз глаголе, да им ближе означи радњу, па се за то и зове н р и л о г о м. Како пак глаголски прилог садашњега времена не показује н време и лице, већ само време, а лица не, то је он глаг о л с к о -и м е н ски облик, као и глаголски прилог прошлога времена; а они глаголски облици, који показују и време (садашње или прошло или будуће) и лице (пр в о, које говори; друго, којем се говори ; и треће, о којем се говори),