Srpski sion

Стр. 694.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 40.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

►РИОГ РЕД&.

„народно-прквеном уставу" начелно Је измењен постојећи „изборни ред" за сри. нрав. народно-црквени сабор од 29. маја 1871. године. Саборски одбор и саб. одбор 15-рице сноразумно предлажу сабору, да у будуТ.е само свештенство би]»а својих 25 свештеничких послаиика у сабор засебно. без утицаја световних бирача. Нас је ваистииу обрадовао споразум, који је постигиут комиромисном радњом заједничке конФереиције оба одбора. Томе ће се сиоразуму обрадовати сваки прави син српске православие нам цркве, којему раздор, трзавица и трвење није елемеиат душевне потребе и елемепат — родољубља. Споразум сам по себи много вреди, а кад је тај споразум учињен тако мудро, да није оштетио ни једно право ни цркве — ни народа, ни јерархије — ни настве, онда је тај споразум, ако се сретне са споразумом већине сабора, истинити и сигурни весник мира, који је нама иреко потребан. Споразум је дело компромиса. Саборски одбор и одбор 15-рице је „мећусобно н о п у ш т а о и ј е д а н д р у г о м и а с уср е т из л азио". Тако паметни људи и долазе до сноразума у свакоме раду, у којем више Фактора одлучују. Тако родољуби раде, кад је у питању опште добро. Тврдокорно тражити, да се све ирихвати, што ои жели, непримити ништа, кад не добија све, — може човек савестан само на свој властити рачун, па и са штетом чинити. Али непопустљив бити у својим нринципима и начелима на рачун цркве и народа; или конзеквентаи оетајати у одбацивању свега, рад нечега и ради задовољења свога личног уверења, губити из вида отннти интерес, — може само онај човек и онакав родољуб, којему је иартија више него и црква и народ, којему је његово уверење, светије, него и најузвишенији иитерес народа, вере и цркве. Тако што озбиљан и мудар родољуб, а уз то политичар, пе сме чинити.

Оба одбора су показала објективиост у своме раду, који у јавним стварима и мора и треба увек да нотисне и најокорелију субјективност. Саборски одбор нопустио је тако исто као и одбор 15-рице. Саборски одбор, шта више, у већем броју — а одбор 15-рице само у питању изборног реда и црквено-општинских председништава. И сад је главно питање: имали објективиог разлога томе попуштању; је ли тиме интерес нар. црквене автономије поврећен; је ли тиме ошпте добро изгубило што? Са изменом изборнога реда не вређа се автономија; не губи се ништа, него се много добија. Је ли изборни ред од 1871 неизмењив? Иије. Је ли савршен? Није. И сабори греше и падају у заблуде. И сабор 1870 пао је у заблуду, учинио је погрешку, кад је и изборни ред саборски кренуо „реФормом у напред." Ногрешка, остаје ногрешком, ма била учињена и једногласношћу целога сабора; јер тек нећемо тврдити, да је једногласност нашега сабора символ непогрешивости! Иогрешка и заблуда не може се салвирати ни тиме, ако су у њој учествовали и сами онн, чије се право њоме баш окрњило и оштетило. Зар једаред људи чине погрешке на своју штету? Нопипее аишпв! Али и то је истина: да се погрешивошћу људи никад не може поништити суштина права и разлог његов. Сабор од г. 1870 није могао сасвим збрисати заетупство свештенства у сабору, јер оно је из иеторије самосталне ерпске државе, историјом овостраног нам живота освештано, и до даиас у нуном јеку одржано, а и сам га карактер народно-црквеног сабора зајемчује и претиоставља. Али, да се то право ослаби у носледицама својим, боље рећи: да се тај свештенички сталеж у сабору осигура интересима нзвеспе партије, која је онда доминирала, и која је мислила увек доминира-