Srpski sion

В р . 40.

„СРПСКМ СИОН."

С тр . 695.

ти, а изван сабора да се стегие утицајем световних елемената, — требало је избор свештеничких заступника учинити одвисним од световних бирача и странке, која је онда још доминирала. Политика измене саб. изборног реда изгубила се погледу и Епископата и свештенства у тадањој струји пренорођаја нам автономног. Епископат, чувајући само своја ирава и прерогативе, а свештенство делом уз еиископат, делимице уз „народну" странку, верујући потпуно својим вођама и странкама, нису ни налазили разлога, да испитују резервисане мнсли и иамере, које су се скривале у плану политике, која је и онда са бауком „сталешког заступства" и на рачун „једних и истих интереса" подривала и слабила право свештенства на самостално заступство у сабору, и примамљивала га иод утицај партизанства. Ето, у томе је разлог једнодушности сабора од 1870, при донашању саб. изборног реда, на коју се неки и данас тријумФално иозивају, у оскудици доказа за целисходност „једне од најлепших тековина онога времена". Ни други докази не помажу, јер не доказују. Кад се признаје свештенству право на 25 свештеничких мандата у сабору, тиме му се !р«о &с!о признаје и право заступања себе самог. То је безусловна логика, која истиче из самога појма тога права. То је право једно — једно и исто. Јер иначе, шта значе 25 мандата свештеннчких, шта значе 25 свештеничких посланика на сабору? Зашто свештеници у опште на сабору, и зашто баш 25? Молимо ире свега одговор на ово питање. Ту је почетак. Право заступања себе самог на сабору не може нико ни оспоравати свештенству. Признао га је и сабор од 1870. Али, кад се то право признаје и признати мора, онда се мора признати и конзеквенција његова, а та ј е : д а с в е ш т е н с т в о с в о ј и х 25 заступника бира самостално, п о с в о ј ој с л о б о д н о ј в о љ и. Онемогућити ту конзеквепцију права, значи изиграти само право, онемогућити нрактику права. А то је сабор од 1870 и хтео. Могао је, иа је и учинио!

Али тиме није престало право свештенства да тражи „повратак у пређашње стање"! Свештенство може и хоће то. И кад му радња саборских одбора тој жељи излази на сусрет, свештенству остаје, да ту радњу одобри и изјави се с' њоме солидарно. А кад свештенство то чини, чини не само на основу права, него још више на темељу свога искуства, Двадесетгодишње искуство уверило је свештенство о тенденцији изборног реда од г. 1871; уверило га је о нецелисходноети за саборско деловање и о убитачности по споразум свештенства са народом, а и по углед и достојанство свештенства. Изборним редом од г. 1870, односно 1871, хтело се свештеничко заступство у сабору, и избор његов изван сабора, еманциповати од утицаја Епископата. Добро; али треба одмах окренути и другу страну тенденције његове и нолитике, а та је: од утицаја Еписконата еманциповано свештенство требало је оковати утицајем световњака. Је л' тако, браћо Срби ? Тако је. Што се дало крити 1870—72, није се могло скривати 20 година. Пукло је то свакоме пред очима. О како је јадна наша објективност! Борило се иајпре против првог утицаја, и данас се истиче нека бојазан од њега и кад га нема, а други се утицај врши неким уображеним правом, неком јурисдикцијом над свештенством, и никоме не паде на ум, нити радикални, нити либерални, да се убоји утицаја овога, који постоји. Нико не чу у себи глас правде, на да рече: није 'вако право; ослобођено свештенство једиог нритиска, треба да је слободно и од сваког другог. Ал' то нико до сад пе рече, јер је родо.пубље и пријатељство извеених људи према свештенству и хтело, да свештенство кулучи партајским ннтересима наших, сваки дан, по Богу, све много бројнијих партиј а. А то свештенству више образ не подноси. До сад је то чинило „ћопа Ме," да тиме служи општем добру, ал' га је време научило, да родољубље захтева његову самосталност, а његово ропство да је захтевао само шггерес партија. *