Srpski sion

В р . 44.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 745.

имајући у виду рад истих саборских одбора за ове потоље две године, могли бисмо рећи, да је и од стране народа, преко његових заступника учињено све, што се могло учинити, да дође до споразума између црквене јерархије и народа. Стварање и састав т. з. организацијоног статута Саборског Одбора најбољи је доказ, да је Саборски Одбор ишао на то, да се наша црквено-народна автономија дозида сходно правим потребама наше цркве и народа а на основу споразума између јерархије и народа. Па и саборски одбор 15-орице, спремајући предлог за „устав источно-православне српске цркве у земљама Угарске круне" топло је желио, да се тим уставом доведу у склад нрава јерархије с' једне и права народна с' друге стране, те да тако на основу узајамног споразума донесени тај устав буде чврста полуга и јака основа за свестрано унапређење нашег црквено-народног живота. Према томе у раду и држању оба саборска одбора јасно се очитује искренанамера и топла жеља, да се наша цркв. нар. автономија догради на темељу благословеног сноразума између цркв. јерархије и народа. Та искрена намера и топла жеља чланова и једног и другог одбора, људи, који се с правом убрајају у број највернијих синова наше иравославие цркве и у коло наших највећих и најзнатнијих родољуба — оваплоћена је у постигнутом споразуму, при којем су оба одбора, узајамним жртвовањем неких својих начела створили поуздан темељ, на коме се наша цркв. нар. автономпја, у духу наше цркве, а сходно нотребама нашега народа, на основу споразума између јерархије и народа — може доградити тако, да буде цркви и народу корисна, а јерархији и представницима народним утешна и иовољна. Но при свем том, што је радњом саборских одбора тај жељени споразум између цркве и народа у главном постигнут, ипак, баш иа прагу сабора, избише у нашем народу неке појаве, које нас плаше, да се рад око уређења наше цркв. нар. автономије иеће извести узајмним споразумом између цркве и народа — што би и ио цркву и по народ било од толике го-

леме штете, да се то не да лако ни проценити. Ми о тим жалосним појавама нећемо и не можемо онширније говорити, него ћемо их само регистровати, као симптоме опасне болести, која једе и разрива дух и тело нашега народа. Када је постигнут споразум између саборских одбора, који су спремали предлоге за уређење наше цркв. нар. автономије, некоји хваљени пријатељи народни, руковођени болесном жељом за пустом, али несталном популарношћу, потстакнути усијаним Фантазијама о моћи и способностима нашег народа, сковавши злоковарне умишљаје, као да неко хоће да изда или јеФтино да нрода права свога народа, истакоше се као једини иатентирани пријатељи народни, скрхаше и у блато бацише ону благословену гранчицу мира и споразума, те отпочеше неприличну борбу, којој, бар у садашњим приликама, без уштрба цркве и народа, никако места није. Она вековечна неслога, која је Српство и сваку српску народиу ствар вазда у главу убијала — појавила се ево и у садашњости у ружном облику своме: да убије и оно мало живота, што га још има у народу нашем, па да неслогом растројени и растровани нрикујемо и опет наш народ, као Прометеја, за стену стагнације и очевидног и неизбежног пропадања. Та за рушење и кварење онога, што имамо и за распаљивање страсти и неслоге у нашем народу, показали смо ми Срби до даиас и сувише наклоности и способности — па би, у добри час, ваљда једном требало окушати своју способност и у утишавању страсти и у неговању благословене слоге и споразумнога рада. Та ваљда нико не мисли, е нам је унеслози: спас, или у н е о ир ав д ан ој вици иујдурми: обележје народне свести и родољубља! Па од куда ипак толике вике против једва дочеканог мира и споразума, који се постигао између саборских одбора, односно пзмеђу јерархије и народа? ! Прелазећи на регистровање жалосних појава, које су баш пред сазив сабора избиле на површнну — пре свега морамо констатовати, да се од некојих страна по- *