Srpski sion

С тр . 812.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 47.

онај, који је на и са народним телом неодољиво скопчан, не толико јерархија кано заступство, већ толико више кано црква, кано божанствена установа. Одбор петнаесториде схватио је то становиште тако, да је православна дрква непроменљива и вечита, схватио је тако, да у унутрашњост светиње те наше дркве нико нема право дотакнути се. И с тога гледишта, и с тим уверењем, приступио је одбор петнаесторице решавању одношаја између те вечите с једне, нзмеђу живе цркве с друге стране. Рекао је одмах у 3-ћем § свога предлога, да све оне ствари, које се односе на вероучење, на литургијске, на догматичке и обредне ствари, као и на дисциплину духовну, спадају строго цркви, да су те ствари апсолутно право јерархије, односно да спадају у делокруг цркве, које је цркве само чувар јерархија. По томе је одбор прешао на трећу чињеницу, на народ српски, на живу цркву, кано субјект свнју у њој народних права, (с деснице: живио народ!) ујемчио је у овом уставу та права одоздо, од онштина, па горе до сабора, гарантовао је самостално кретање народа српскога по свима степенима народноцрквенима, ујемчио је саму законодавну власт, кано извор свију установа за постигнуће црквене и просветне дели, изрекао је, да је субјект тих автономних права, да је нрема томе трећем Фактору извео сва та њихова заједничка ирава до конца, т. ј. до устројства самога сабора, кано врховне власти наше народно-црквене автономије. Поступајући даље у свом органичном раду, почео је одбор петнаесторице са основном јединицом автономије, ночео је са устројством општнна. Општина је, сл. саборе, кано н појединац, и све целокупно, дакле део народ, извор је свих нрава, основ свих установа. Цел и задаћа појединих општина истакао је одбор петнаесторице у том, да су поједине онштине позване, да извршују религиозпо-морални и народни развитак. Према томе је устројству опЈнтина, делокруг њихов тако удесио, и тако уредио, како би се оне сходно својој цели, лако и ириродно кретати могле, како би се остварење и извршење њиховога задатка што више гарантовати могло. Но норед њихове самоеталности ставио их је под непосредни надзор виших власти, да би се избегле све злоунотребе, које би хармонију оиштинског жнвота нореметити могле.

У устројству епархија и митрополије, сл. саборе, реципнрао је одбор петнаесторице искључиво до сада постојеће установе наше, изузимајући 5—6 тачака, без да је, било стварна било начелна каква промјена у том уставу учињена. А да видимо, вакве су то промјене у устројству општина, енархија, митрополије и т. д. учињене? У општинском животу главно нам је овде председништво. То је измењено тако, да од сада имаде да буде председник општине свакидашњи парох. На то становиште нобудили су одбор петнаесторице, сл. саборе, с једне стране начелни, а с друге стране пак нрактични разлози, основани на досадашњем искуству. Начелнн разлози су, који су одбор 15-орице руководили, да су сваколика тела црквена, дакле и онштине да су целине, које морају на себи носити обележје прквено, без да бн му доделили мериторни утицај на живот цркве ; поставили смо пароха на врхунац саме општине само за то, да се у њему сами значај црквени огледа. Сл. саборе! Нека мн је дозвољено, да унозорим само на делокруг цркв. општине: види се ту, да нарох нема никаквог права располагања са црквеним иметком. Он без дотнчне скупштине и црквеног одбора, не може ни крајцаре онштинско-црквеног новца иотрошити, не може са наром вредности општинског имања расположити. Даклекадје ту промјену учинио, учинпо је са истога начелног и црквеног гледишта. Друго је гледиште било практично — пз искуства. Многе наше општине животом својнм сведоче, да је исти живот у тим појединим општинама са свнм у стагнацији. Није стагнирао са немара наших онштина или за то, што оне не би дозреле, већ за то, што када је тадањи сабор установио ту тачку у автономном животу општина, није уједно побринуо се за оне услове, који су неопходно нужни за опстанак тих општина. А који су то услови ? Они су морални н материјални. Без моралне снаге у каквом автономном телу, без материјалних средстава, нема аисолутно никаквог жнвота. — За што нема? Јер се цел никада постићи не ће. С тога је одбор 15-орице унотребио оне моралне снаге, које му у сеоским општинама на расиоложењу стоје. Учитељ је уза свештеника у онштини таква морална снага. Када буде свештеник морално одговоран за све оно, што је у установи речено, и када буде учитељство у онштини заступљено,