Srpski sion

С тр . 814.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 47.

на то осврће и доказује „Србобраном" тадањим листом, у руци, који је био наводно „званични" орган, те чита из њега говор патријарха Маширевића, који дословно вели, да синод иристаје на заједнички „синодално-саборски нредлог" од 1865 год. Па онда наставља и вели: Није доста реКи, да о томе нема записника, јер онда би се -могло рећи и за неке саборе, да их није било, а поуздано се зна, да их је било, и ако заиисника о њима нема. Прелазећи на иоједине спорне тачке, а у првом реду на тачку: да свештеник буде природнн нредседник у цркв. оиштини, наглашује, да је доста да се у свештенику као душестаратељу огледа црквени му значај, те није нужно да се огледа тај значај н у председништву, које је звање чисто административне природе. За прошлих 20 година била су изнимна времена, јер је познато, да они, што су позвани да се закона држе, ишли су као ненријатељи автономије, да ту установу доведу до апсурдума. (Њег о в а С в е т о с т г. Патријарх цримећује: Сад је друкчије.) Др. Вучетић: Онда није нужно мењати. Није ново питање: да свештеник буде председник општински; о томе је било расираве и на сабору године 1879., на је одбијено, и баш су сами свештеници били противу тога; за тим је наступило изнимно стање, и онда се не можемо позивати на искуство. После тога прелази на избор пароха и ностављаље капелана. Усваја Јагићеве речи у овој ствари, али баш за то и тражи слободан избор, а не тројну кандидацију. До сад је сваки свршени богослов могао из калута бити свештеник, а сад се тражи, да бар годину дана буде ђакон или капелан л администратор; за то је, вели, именовање крњење оиштинске автономије, а установа капелана и није наша православна установа. 0 избору проте известилац није ни сиоменуо, те не зна чиме би се могао оправдати такав поступак. II ту су протопресвитерски испити, на за што ограничење ? Не слаже се са предложеним начином избора свештеничких посланика, јер то би значило сталешки сабор, што ово није. Свештепички иосланици не смеју имати засебних, личних интереса, него општих, нрема остварењу црквених цељи. Народ је изабрао н ове свештеиике, који су сада на сабору, и они су сви угледни, па ако устају против тога, онда тим доказују, да народ није имао ираво, што их је бирао.

Усваја „саборско уетројство", али вели, да ии у њему није изражеио начело о утицају сабора на избор епископа. У одредбама садањег устројства било је и то, на је то при потврди изоставл 3 ено, на што се саборжалио. Држи, да то садможедоћи,јер су пово.онија времена, а таково је што и код других православних народа. Вели, да је и распоред материјала незгодан и има око 80 параграФа, који нису на свом месту. Због свега тога иредлаже и преиоручује свој нредлог за одлуку, те моли, да се и онет прочита, што се одмах и учинило. Иза тога следовало је 10 минута одмора, иосле којега узе реч Г. Г Б о р ђ е Ђурковић: В аша С в етост ; високопреосвештена господо, славни саборе! Част ми је изјавити, да се ја слажем са мњењем г. известиоца, да је у овај мах судбоносни час за нашу народну црквену аутономију. Пред нама је основа уредаба, којнма је задатак, да се цела зграда наше народно-црквене аутономије понрави и усаврши. Искуство последњих 20 година нас учи, да је та наша аутономна зграда не само ненотпуна, него да она има мана у свима снратовима од темеља иа све до крова. Народ чека од нае, да се све оно, што је криво, исправи, да се старе неправде уклоне, да се тамо, где је за 20 година владао немир н неред, завађени слојеви народа за будућност измире трајно и постојано. Задаћаове основе је дакле неодложива; она је пред народом и иред историјом захвална. Па ако узмемо у обзир још и данашње повољне ирилике "изван овог сабора и расположење нашег народа — онда је јасно по себи, да не бн имао овај славни сабор да оклева, већ да приступи коначном и потпуном уређењу наше црквене аутономије. Жао ми је, што одмах морам изјавити, да ја не могу примити овај елаборат за нодлогу специјалне дебате. Дуго сам се колебао, дуго сам о томе размишљао, не би ли се путем исправака могао овај елаборат тако исправити, да би но стеченом искуству иотребама нашег народа и наше цркве могао потпуно одговарати. Али сам носле дужег размишљања, после учињених покушаја, дошао до тога дубоког убеђења, да ја овај елаборат одбора 15-це и саборског одбора не могу иримити за подлогу снецијалне дебате, јер је основан иа начелпма, која по моме осве-