Srpski sion

С тр . 824.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 47.

и саборском одбору петнаесториде ма.ндат, да дира и да мења оно, што нема санкције и што је изложено многим евентуалностима. — Не треба никад заборавити, да смо ми у изнимном иоложају: дајте нам положај, који протестанти заузимају у држави, па онда градите, али испуштати онО што имамо без тога из руку, није делисходно. Саборски је одбор градио ; одбор петнаесторице је рушио; ривалитет чудан се појавио између та два одбора и дуго се нрепирало, ко је надлежан да изради нацрт. Ја сам и г. Дане Станковић одмах били тога мњења, да је надлежан одбор петнаесторице, но ја не налазим разлога ипак за то, да одбор петнаесторице оно тумбе окрене, што је урадио саборски одбор. Који је статут бол.и? Је ћу рећи да је бољи елаборат саборског одбора, што се системе тнче, јер је у духу централизације, а одбор 15-орице од општине почиње а то је пр о т е с т а нтски. Мој пријатељ г. др. Вучетић ме је разрешио дужности, да у појединости устава улазим, но ја ћу да реФлектујем само на нека мишљења, која су се појавила овде, а која се тичу устава. Овде је речено, да је устав овај велика добит, јер искључује државну ингеренцију у автономне ствари. То је заиста велика добит, а крај те добити, ја бих лако све оно друго превидео. Али држите ли ви, и имате ли ви јамства, да те ингеренције неће бити? Ми имамо искуства жалосног са саборским устројством од 1875 г. Тамо је увршћена октројка. То је мана, велика мана, која не лежи у нами, него ван нае. Ви сте мали, да можете пронзвести то што је унесено у нацрт, или сте можда у илузији, да смо ми Срби православни у држави овој у положају протестаната или калвина. Ви немате нити можете дати гаранције и ја се бојим, не толико ни отворене ннгеренције, колико оне посредне много опасније ингеренције по нашу автономију. — Наш епископат нека буде уверен, да против њега нема анимозитета. Ја не одобравам онај тон, који се чуо овде, када се говорило о јерархији, јер држим, да се и епископат у истом иоложају налази као и ми. Кад говорим о еиископату нашем, тада ми пада на памет дивна она наша народна песма и стих из ње: о војводи Рајку, који не зна: „шта ће себи а шта ли ће Сријему," јер и наша јерархија мора да има обзира на многе Факторе и с њима ■ да рачуна кад при-

ступа раду коме. Истина, наша јерархија развија неку снагу и то енергично развија, али ја држим, дато није сопствена. сиага јерархије, него је то позајмљена снага и ја мислим, да би добро било, да оиа не употреби ту снагу, јер би то било антикононично. Нека ми је дозвољено сада да иређем на појединости, но не на оне, које је др. Илија Вучетнћ темелшо изложио, са којима се ја само слагати могу, него ћу се обазрети на питања, која нису ни у духу автономије ни у духу цркве наше решена. — Кад хоћемо да говоримо о томе, како су свештеници овде заступљени, морамо признати, да су они овде као ред или сталеж представл.ени, јер да то није, не би у изборном реду био одређен број од 25 свештеника и према томе би конзеквенциј а б ила, даих свештеници и бирају у саб о р. Но сваки сталеж, ако хоће да буде као прави сталеж заступљен, мора изаћи из слободних избора, а где тога нема, ту може такав сталеж, оно тело у које уђе тотално разоритн, јер нема тога, који неће признати опасност по тело једно у које улази једна трећина, која потпада разном инФлуенцирању. Ја се слажем са дром Вучетићем, који је рекао, да је тога било,Анђелић не би био именован него изабран патријарх српскн. Тако заступљен сталеж, како се то хоће овим статутом, могао би разрушити автономију па чак тангирати и цркву. (! ?) Свештеници постају независни онда, када их бирају они, који су независни. Када би цео сабор био за то, што предлаже устав, ја бих и онда био против тога, да свештеници бирају свештенике на сабор — јер то је кардинално питање наше автономије.Избор пароха тангира епископални карактер цркве. Нема парохије без синђелије, а њу даје епископ То тако и бива у цркви, али то је уједно и велика рана у нзвесним приликама у цркви, која се зове „симопија". Наша источна црква и јерархија јој, она када се осети слабом ирема разним навалама, ставља своју снагу у периФерију те вели: ја сам слаба, народе ти си јак! Парох је застуиник цркве у првом реду на периФерији јој, он је врло важна личност, он живи, мисли и осећа са народом својим, он га, штити и брани и по потреби опет у народу заштите тражи. Када би ми наиустили слободан избор нароха, то би значило изврћи их упливу онога, који је изван нашег домашаја, — нарох тада може постати агенат оних Фактора, који у