Srpski sion

В Р . 51.

„СЈРПСКМ СИОН.-'

Стр. 903.

права наша, те тако мислим, да су у том погледу приговори са противне стране са свим неосновани. (Тако је с десна). Сад ћу да пређем на диФеренције, што ностоје међу нама; но прнје тога у кратко ћу да обедежим данашљу ситуацију. Заиста је чудновата ствар, да се догађаји у једном народу носле неколико година понављају; мени овај данашљп сабор изгледа тако исто као и онај од 1869.; исте околности, исти расположај, не дај Боже, и исти неуспех. Сабор од 1869. требао је ирема своме најнречем задатку, који сам у ночетку мога говора обележио, пре свега у нрвом састанку свом устати противу оних протиавтономних, октроисаних наредаба, што смо их затекли у нашем автономном животу, као наследство из прошлих времена из доба апсолутиза; требао их је заменити својим уставно установљеним уредбама, требао је израдиши своју автономну организацију. Но тај сабор није нашао другог посла, већ да заподене кавгу са својом јерархијом и то у таквој ствари, коју је иосле иет година толико наиустио, да на сабору од 1874. није било ни једнога члана •пређашњега . сабора, који би стао уз онај барја.к, иод којимје 1869. г. војевао. Бесплодном и штетном раснром пропустили смо повољне околности тадашње за решење нашег автономног питања и у томе времену два одлична човека, од којих је један заузео ирво место у нашој цркви и народу, а други у држави, и који су обоје имали најбољу вољу, да се стално и коначно уреде нагаи заилетени автономни одношаји. Први је човек био патријарх Маширевић, пријатељ народно-црквене автономије, да не може бити бољи, који је заданут ретким родољубљем, нозивао свој народ на рад око автономне организације. А шта смо ми радили ? Ми смо се противу тога човека неоправдано иодигли, тражећи од њега право, које нам он као поглавица цркве, стојећи на црквеном становишту, никако није могао устуиити. Да чујемо само, како је тадашњи патријарх Маширевић говорио, ево речи му: „За чим је српски народ од искони чезнуо, за чим је нравославна црква у земљама угарске круне увек уздисала, то је тек сада добила, добила је автономију или боље рећи: вра,Иено јој тхраво, да на земљишту свом по својим законима живити, да се ио својим власти.иа без сваког утицаја владе и владиних органа управљати може и . Има ли кога међу нама, који би у тако простим, у тако кратким речима,

могао боље обележити наш црквено-политички програм? Има ли кога, који тај програм патријарха Маширевића не би потписао ? И против овога патријарха, ми смо онда дигли грају а тиме смо пропустили најзгодније доба наше реорганизације. Други је човек био тадашњи угарски министар просвете, барон Етвеш, познат са своје уставности, нрнпознати пријатељ народностима, а особито свакој на и нашој автономијц. И сам сам био нред њим као члан деиутације, која му је нредстала, да тужи иатријарха МагииревиЛа —- ето видите, какви смо били народњаци, кад смо ишли угарском министру, да тужнмо срнског патријарха (смеј) — па као да га и данас гледам, како је стајао иррд нама и саветовао нашем народном борцу и пријатељу Милетићу: „Немојте се нрепирати са вашом јерархијом, много 11е биши да се иреиирете и са јерархијом и државном власти; ако хаћете автономију, ја вам саветујем, измирише се". Славни саборе! Сад ћу да повучем паралелу између онога сабора и овога. И данас имамо иатријарха, који је искрени иријатељ народ» но-црквеној автономији и коме је топла желм, да се она уреди уз иошауно очување народних ирава. Да видимо, шта нам каже данашњи патријарх у своме говору: „Ја се никад и , вели, „нисам шуђио баги рада са сабором наши.м, којега положај у организму овопределне цркве ја за тако важан сматрам, и којега до сад стечене прерогативе искрено уважавам и поштујем". (Бурно одобравање). У истом говору изриче даље своје уверење, да ће уређење народно-црквене автономије само онда бити целисходно, ако се обави „према оиравданим захтевима позваних фактора, којима по закону и традицији нагие цркве и пастојеКим на закону и традицији основаним уредбама, ирииада црквена власш, а то је јерархије и народа Ово је са свим законито, коректно становиште и овакова изјава кадра је, управо треба да нас нотпуно умири. (Живо одобравање с десна). Па шта ми сад хоћемо ? Силом изазивамо у народу нову борбу против јерархије. Је ди то онравдано? Говори се, виче се и пише противу јерархије, а чланови те јерархије —- %тае; нигде се до сада још изјавили нису о овом нашем операту, а ми веЛ дигосмо хајку иротив њих. Ја ово Лутање њихово са свим одобравам, јер да су проговорили, куд би МИ тек онда отишли ! (Живо одобравање с десна). Наша јерархија шек Ие да каже своју реч. Но ми