Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 5.

1. Фебруара ове 1893. године улази богооловска школа митроиолита СтеФаиа Стратимировића у стотиниту годину свога живота. Каквога? Бог нека суди, да ли је могло боље бити . . . СтеФан Стратимировић-Кулпински умрво је. Чедо љегово, његова богословска школа, прелазила је у бригу његових пошљедника. Но сваки од ових није био Стратимировић, ни један пак није био Кулнинац . . . али, биће историје и иа другом мјесту . . . сад ми пред очима лебди будућност . . . — 0, да ли ме не вара око душе моје, прошлошћу ојађене? Није ли тај дивни призор само слика, коју стварају чудновато преломљени зраци будућности, у сузи, којом ми душа овога часа плаче, над чемерном прошлости милога Српства и дивнога нашег православља? Не знам. Али душа моја гледа диван призор. С друговима својим стојим на прагу високом, на њему је урезан број стотина. Иза нас окупила се наша млада браћа, до стотину младих срдаца, синова српских. Сви нагли да прекораче тај високи праг, иза кога се отварају изгледи дивни. Брева и журба озбиљна, преврћу се књиге, гута се наука, свако се трси за послом својим. А из оне нове велике куће, тик саборне пркве, из куће коју је замислила мисао митрополита СтеФана Стратимировића и која се подигла из умножене приштеде његове, помаља се импозантан лик свештеника једног, са крстом на нрсима и извеженим златним грбом митрополије карловачке и патријаршије српске на камилавци од кадиФе. Прате га, озбиљна ал' весела лица наших владика, с којима се он успут братски договара. Зауставише се на једном мјесту и чујем његов глас: у славу божју, ту нека буде! А шта? Ено ниче зграда велика, пространа. Нагрпуше у њу озбиљни младићи, да мирно и спокојно, паметно и свијесно прођу спрему за велпко дјело . . . Шта је то било? Кроничар српски, сиједи оиај учени калуђер, заиисује ено своју кратку биљешку. Да је прочитамо. Сто година од дана кад је на митрополитску столицу карловачке митрополије сио Кулпинац Стефан Стратимировић, дошао је на ту столицу, вољом свог народа, опет један Кулпинац. Тај је богословској школи карловачкој био опет Стратимировић. Подигао је уз њу добро уређено сјемениште, о коме се стотину година мислило и премишљало, које је црква православна овопредјелна стотину година изгледала. Кулпински син, Георгије Браиковић, митрополит карловачки и патријарх српски, учинио је оно што нам је било едино на потревб . . . ❖ ❖ * Прочитао сам биљешку вјернога кроничара. Подигох очи са његових златних елова, и гле дивоте невиђене . . . Пред богословском школом карловачком стекао се силан свијет. По руву судећи рекао бих да су ту Срби из свију крајева, гдје год их има. Брло много их је у руву свештеничком. Сви упрли очи горе и нестрпљивом запетошћу гледају у застор, који ће да се размакне. И размакну се застор, и заблиста се лик свештеника једног, са митром на глави, владичанским жезлом у љевици а десницу подигао да благослови народ свој. Из хиљаду грла изви се усклик; слава Стратимировићу! Да није и то варљива слика коју ствара свјетлост жељене будућности, у исплаканом оку, које је гледало тужну прошлост? По дну слике, у тврдом тучу, видим крупна слова: Митрополиту Стефану Стратимировићу, благодарно Српство! Крупна