Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 137.

кп.ижевиог користи удружењу, а ово оиет доириноси зиатио успеху тог рада. Многи ће као самац у брзо над књигом да се замори, па може и да зађе у страиу, или му насупрот најмарљивијем истраживању остане што шта скривено. У удружењу пак креснемного лакше и силније искра, о коју се иаша духовна и морална сиага загреје и распламти, те се слију у неку врсту регрећшт тоМ1е-а, који лагано, али неуморпо и сигурно отвара нова врела, крчи нове иуте и богазе, разрива нова корита свестраном напретку и усавршивању. Ту онда и сваки појединац и кадосамљен дела прионе с толико више жара и пожртвовања око својег посла, што у задрузи налази најлепше ирилике за претресање, допуну, исправку и усавршење и својих мисли и подвига, а пружа му се још и гарантија, да ће мисли му нре ностати делом, које ће цркви и народу а с њима и свештенству једнако користити. Ко, дакле, узима озбиљно позив, којем је живот свој посветио; ко себи и друговима својима добра жели; ко хоће да буде добар пастир у винограду господњем: не сме пгноровати ни најмање а некмол' јед-

То је иотврдио др. Максимовић, доказав, да су сабор од 1870, за донашање ностојећег изборног реда, руководили мно го озбиљнији и стварнији разлози, него они, до којих је могао до сад ,,јш11сшт" дра Вучетића доирети својом софистичко-ситничарском методом и способношћу. . . . Пустимо дра Максимовића иека говори: „Сада постојећи изборни ред грађенје у оно исто доба, кад и првобитно саборско устројство (г. 1870), кад смо дакле стајали на хисторичком, привилегијалиом, народном становишту. По тадањем устројству био је сабор, српски народни сабор, те је према томе и изборни ред установљеи за тај српскп народни сабор. Нрема карактеру онога сабора, створена

ног од најглавнијих средстава за унацређење п обезбеђење заједничких интереса, — и за то сваки такав мора у задругу. Опште свештеничко удружење може истина много, али не све. 1Биме нису обезбеђена сва средства, њиме се не добија и не може добити све. Али оно је карика која цркву и њене представнике све од реда веже са животом и његовим нотребама, које се не могу и не смеју игноровати, још мање хотимице запостављати. Ко то чини, подрива темељ на којем почива будућност нас свију и сваког појединог, ради целини и себи о глави. Ко ово неће и не жели, мора ступити у оиште свештеничко удружење, мора ту порадити да уетанова буде у свему према неизопаченом смеру свога организовања, и мора с највећим самопрегором настати око тога, да се смер тај што пре и што боље оживотвори. Тако ће освештати истину, која је у речма: Прут је само у снопу јак. Из среза црепајског 1893. Ђ-ћ.

је и институција свештеничког избора, да свештепичке посланике не бирају засебно свештеници, иего народ, те је то била само конзеквенција оиога главног, устројством народног сабора освештаног принципа". Др. Бучетић осетив снагу и неодољиву силу овога разлога, у својој срдитој немоћи узвикнуо је: „није тако", но оној адвокатској „ргипа ге^н1а — пе^а".... Али др. Максимовић наставља : „Необорив доказ,'да је тако, имам ја у једној другој уредби. Заиста би чуд новато било, да једни те исти људи, једног истог сабора, у исто време, установе две начелнеодредбе, кој е с т о ј е ј е д н а н р е м а д р у г о ј у д ијаметралној опреци. Исти сабор, што