Srpski sion

С тр . 238.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 15.

са амвона „сионеких храмова, — ЈеднаЈе гаранција више, да ће и црква наша добити бољих и многобројнијих проповедника. Кад такви проповедници у животу своме буду безбрижии у погледу свога и своје породице иристојног онстанка, на настављали буду своје образовање и намицали средства за проповедање, а у своме деловању и раду стицали најнужнијег иризнања својих предпостављених и ободравања истих, онда ће се све ређе међу нашим нроповедницима гаситп одушевљење за проповедање. . . Тако ми мислимо у нитању нашег проповедништва и његовог унапређења. Не може богословија све и сва учинити. Она мора најпре имати кога учити, да га може и научити. С А после богословије мора наша црква и иарод дати и осигурати сва средства,

која су неопходна за вршење свештеничког а особито проповедничког позива, ако неће, да оно, што су богословија и богослови учинили и постигли, буде без довољних, евентуално — никаквих резултата. Не уобразујемо себи, да у овоме, што рекосмо, лежи решење — ма и најпростије — иитања о нашем проповедништву. Али, да су то ио неки услови не само за унапређење нашег проповедипштва, него у ошнте нашег црквено-народног живота; и да би задово.љење тих услова донело и плода нашој цркви и народу, — тиме се, ето г. Огњеславе, оиет ми „заиосимо". Не „ласкамо себи, е се против те истине не ће дићи ни један једини глас." Неласкамо зато, јер г. г. Огњеслава има и по Банату, по Бачкој и по Срему, само неће да се јаве. . . А ми што написасмо, ево и иотписујемо. П арох Јован Јеремић.

-шш-

(Наетавак.)

У обрану и глориФикацију садашњег изборног реда, спомиње се и истиче в е ћ т о л и к о пута једногласност сабора од г. 1870, којим је иримио данашњп изборни ред. Па се и данас још непрестано прежива та једногласност. И сад се вели : „Из овога (те једногласности) се јасно види, да то није била у своје време спорна тачка између народа и наше више јерархије" (која сигурно по теорији опозиције не сачињава део народа); дакле, да је данашњи изборни ред донесен на сабору од г 1870. споразумно са јерархијом, јер ова није чинила никаквих приговора нротив тога изборног реда. Но та једногласност при донашању садашњег изборног реда имала је г. 1870. свој разлог у оном чисто н а р о д н о м нринципу и становишту, на којем је сабор г. 1870. стајао и на којем је донео, нре изборнпг реда, и оаборско устројство. Изборни ред био је ириродна и нроста конзеквенција тога устројства и саборског становишта. Саборско устројство, донесено г. 1870, није добило највишу потврду баш због тога становидп а. Изборни ред, као конзеквенција тога

становишта и тога неодоореног саоорског устроЈства, на против, добило је највишу нотврду. Сабор г. 1874 напустио је чисто народно становиште, и донео еаборско устројство на промењеном становишту, црквеном, или „народноцрквеном". Као што је г. 1870 садашњи пзборни ред био конзеквенција устројства нре њега донесеног, али непотврђеног устројства саборског, такоје требало, конзеквентно саб орском устројству г. 1874, одмах и з м ен и т и и и з б о р н и р е д п р е м а с т а н о в ишту тога устројства. Другим речима: као што је саборско устројство г. 1870, давајући сабору нашем тип чисто народни, тај тнп народни осигурало и у саставу сабора и његовом изборном реду, тако је и после саборског устројства од г. 1874, које је нашем сабору дало тип и ц р к в е н о г, требало изборним редом осигурати тај тип и саставу саборском тиме, што би за себним избором свешт. посланика тај тип изражен био црквеним заступетвом у сабору. Али, то није учињено. Сабор од 1874 је задржао изборни ред од г, 1870, задржав га као