Srpski sion

С тр. 286.

Б р . 18.

Слоб'ода и збо р а ј е ј едан идеал н овог времена; а ли и з б о р и — п а и т и „с л о б о д н и" и з б о р ц — ниеу идеални. . . . А зашто нису? Зар и о томе да сад говоримо ? Ко нас разуме, тај зна те узроке; ко нас не разуме, за тог не рекосмо ни оволико. Треће спорно иитање у расправи о „уставу" јесте: црквено-општинеко председништво. Избор црквено-онштинског председника такођер је опо зиција истакла као право народа, које она никако не мора дозволити, да се народу одузме, јер да и то право салињава једно кардинално питање наше автономије. Онозицијоно чување тога права иружало је онозицији такођер разлог, да разбије споразум око уређен.а наше народно-црквене автономнје, да одбаци — „уетав". Кад је опозиција и ради очувања тога „права народног" одбацила сноразум између јерархије и народа у нашој цркви и автомији, одбацила устав, и тиме толерирала данашњи нееноразум и данашње стање у нашој цркви и автономији, онда >ш имамо и нрава и узрока, да иснитамо разлоге, који су онозицију руководили да то учини, и да се осведочимо, е да ли су ти разлози онозиције заиста такови, да оправдати могу њезин поступак. Да разгледамо, дакле, те разлоге. Др. И. Вучетић је рекао: „Сабор од 1879. није нашао за оправдано, да одступи од оног начела, по ком оиштини припада ираво слободног избора свог председника, јер на основу и с к у с т в а, које се до тог времена било стекло, није сматрао за нужно, да се у том питању какве измене чине А од г. 1879. до 1890. овамо не може се управо ни говорити о каквом искуству, и не може се према том времену пресуђивати, да ли је која наша автономна установа добра или не, јер се за цело то време наша народноцрквена автономија у изузетном стању налазила. С вршка наше автономије . . . спречавала се редовна радња свих наших автономних органа, а нарочито црквених општина, те се према томе, ако је на многим местима и било ненравилности и неуредности, то у првом реду мора принисати изнимном стању, у коме се црква и иарод наш налазио, а никако се не може с иравом рећи, да је то с' тога, што нису иароси били нредседници црквених оиштина. У опште ја не могу да нађем никаква разлога, и г. из

вестилац нпје ме могао ни једном речи убедити, да је ма у ком погледу штетно и нецелисходно то, што општине имају право на слободан избор свога председннка; те пошто сам ја напротнв тога уверења, да би баш измена у смислу иредлога одборског била штетна, то не могу усвојити предлог одборски". . . Ето, то су разлози дра Илије Вучетића за слободан избор а нротив природног председништва црквено-онштинског. Је ли др. Вучетић такву слабу, сиромашну и мршаву аргументацију свога „уверења", у питању црквено-општинског нредседништва, изнео пред сабор за то, јер је услед неких изјава сматрао то питање тако нузгредним и попустљивим, да није потребе било јачу аргументацију изнашати; или је то учинио за то, јер јаче ннје имао, а нити ју могао нзмислити, — то је све једно. Факат је, да је та аргументација као од беде изречена, само да се нешто ннак каже. Да видимо. Ако сабор 1879. г. није нешто „пронашао" заонравдано, зарјеутоме доказ, даје то заиста неоправдано ? Зар је у томе разлог и сабору после 13 година, да то не пронађе за онравдано ? Зар је у томе, но томе, разлог и свима будућим саборима, да оно, што је пронађено за оправдано г. 1864/5, признају за увек оправданим? 0 ви старн и најстарији парламентарци! Реците ви, какав је парнаментарни беемисао избацио др. И. Вучетић. А то би могао, кад би хтео, најбол^е учинити баш главом др. Полит, који је градио рескрипат 1864/5 „у оно бујно доба ирве уетавности", које је онако јако и на њега, и на већину сабора 1864/5, (дакле још нре ностигнуте уставности !) „у и л и в и с а л о". Он би могао то најбоље учинити, он, који је такођер градио рескрипат од 1868. г., којим је учињен „готово неки преврат у тнм нашим одношајима". Могао би учинити и као искусан парлементарац, који зна, да се закони старијих сабора, н а и сами принципи законски, особито управни, дотерују и измењују кад то захтева стечено искуство. Ал' би то најбоље учинио са својом исповеђу од 7. новембра пр, г. по којој смо ми, односно баш сабор 1864/5, — који је донео рескринат, — начело којега у питању цркв. општ. председништва данас др. Вучетић под живу главу неда мењати у томе рескршггу,