Srpski sion

бр. 21.

,СРПСКИ СИОН.

С тр . 333.

Лл' сетити се морамо, тужни иборе, да је тако 'жалосна, тако нроменљива судба живота човечјег, живота нашег.... Јер, реци ми: „Шта је сјало, а не малаксало ? И нађи ми цвета, који не прецвета. Је л': лепа је зора —ал' презорит' мора ? Камо јунака, ког не чека рака ? Тражи ми среће, која клонут не ће. На сваче теме подигне се време. Само поштено име — мери се и с њиме 7 " Да, поштено име само — мери се и с њиме и остаје на веки на славу и хвалу, на дику н понос. Да ; ноштено име, то је најдивнији споменкамен, који сваки човек може и треба, док је на путу живота свога, слажући љубав на доброту, благост на смерност.. . да изида и да зачели њиме црну раку — куће вечите. Поштено је име најбајнији цветак у дивном венцу човечјих врлина. И ми, тужни зборе, без зазора рећи смемо да је наш незаборављени и љубљени нрота Ђорђе таким спомеником украсио кућу евоју вечиту и миомиром цветка имена лепог окадио стазу истекла живота његова. А но стази живота тога корачао је на близу нуних 78 лета. Света је пак угледао овде у Вршцу у скромној кући добрих родитеља. И у прво доба млађане снаге његове нратила га је брига оца му Исидора Вукашиновића и љубав слатког имена мајке му миле Јулијане. А кад дете до књиге дорасте, бригу оца и љубав мајчину узе на се стриц му Венијамин, намесник манастира Св. Ђурђа и даде га у Сегедин у гимназију и ту је кроз неколико година снажио крила ума свога снажном храном богиње мудрости и на извору њеном наиајао се нектаром науке, те оснажен тако науком светске мудрости дође у Вршац у богословију, и овдетонлом молитвом и стихирма светим разнежи осећаје и онако кротког му срца и благе му душе, а разум свој просвети и утврди стеном мудрости страха Господња. И тако сада наоружан пође стазом јавнога живота, да користи народу, да га просветом буди. И прво семе мудрости своје носејао је у Араду, као учитељ основних школа, где је 14 година живота свога жртвовао на олтар просвете. Ревно службовање његово и благо и кротко срце му освоји љубав сада блаженонокојног Еми-

лијана Кенђелца, бив. енискоиа вршачког, који га из Арада доведе овамо у Вршац и ту га, кроз кратко време, осени благословом свештеничког „дара", којије „дар" ревносно и неуморно „подгревао" кроз дуги низ година као одлични свештеник, чега је ради иоштовање и љубав н вашу задобио, те га иоверењем свој им пре 7 година обдаристе и за нротопресвитера изабрасте ц на највише место пута његова постависте, где је као неуморни раденик, са самопрегором радио, смерно служећи Богу и народу, те остао мио пастви својој, народу и васколиком грађанству. Благ и мио према старим и младим, према страним и својим, ирема богатим и сиротим, освајао је на јуриш срца свију и стицао себи ноштовања и уважења. Благост његове нарави није га оставила до иоследњег часа му. Добро и кротко му срце његово откуцавало је откуцајима нежне љубави пастирске и оно је једнаким жаром грлило сву наству, све људе. Чистоћу душе своје чувао је брижно, да је себичност не окаља, да је лакомост не упрља. Задовољан са оним што има, није пружао руку на прљав добитак. Савестан у служби својој, до крајности вршио је свој задатак. И наш врли иокојник беше ваистину нредобри духовни отац, одлични душенопечитељ, скроман и реван свештеник, верни слуга олтара Божјег и добри раб Господњи, п он ће заиста чути умилну реч судије нраведног : „слуго добри и верни! у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост госиодара свога". (Мат. 25. 21.). Он је врлинама иоштене душе своје оставио и у срцима свију нас спомен трајног, вечитог сећања, чему је безбројно присуство ваше суморан и сетан изглед и уплакано лице ваше сведок јасан. . . . Но пре но што сиђем са места св. овог, врли покојниче, искрени саслужитељу и достојни старешино мој, молим у те опроштаја твога, ако сам, слабим речма можда, потавнио светлу слику беснрекорног живота ти твога; ако сам у венцу твојих заслуга, можда изоставио који цветак твојих врлина, онрости ми, јер слабост и незнање људско узрок су томе. А сад' ево при последњем растанку од тебе сабраћа твоја, пријатељи, познаници и иаства ти мила полажу ти венац вечитог сећања и последње „с' Богом, с' Богом!" овим изричу ти.