Srpski sion

Стр. 348.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

ције у три гЛавна спорна питања кадар оправдати иоступак онозидије, ми би га бен икаквог устезања одобрили, као што га сад отворено и одлучно осуђујемо. Али су приговори опозиције: разне усамљене, самовољне, а по некад и безобзирнс иредпоетавке, нлаховите доскочице, софистичка надмудривања, чисти субјективизми ; а разлози већине саборске тако стварни, јаки и објективни, да их је опозиција или иризнавала, или их обилазила, а нротив неких се тек борила усиљеном дијалектиком, која је сведочила, да је опозиција, крај целог свога пренемагања за сноразумом, била неискрена према општем интересу, а неозбиљна према задатку, којег је имао прошли сабор. Јер питање засебног избора свештеничких иосланика и тројне кандидације при избору нароха тако је јасно, тако очигледно, тако непобитно у правцу нредложеног „устава", са своје и теоретичне и ирактичне стране, да га један моменат ума непреокуиисаног, један откуцај срца непартајског, један акт признања искреног и нраведног, мора решити у правцу том. Јер питање председништва црквено-онштинског, тако је исто лако решити у правцу том, чим га објективан мнслилац сагледа у јави стеченог искуства, чим га хоће да реши но налозима целисходности и значају црквенпх онштина, — а не у треми од умишљених страшила, нод иритиском усиљених иредноставака, у илузији нринципа, који, у извесннм околностима, немају свога оправдања, а бивају убитачни. У оиозицији било је и таквих умова, који су то све увиђали. Шта више, ми смо тога уверења, да је ве1>и део тих умова признавао на жалост у себи — оправданост иредложеног „устава" у тим питањима. Па зашто је опозиција онда одбацила предложени „устав" већ у Главној, генералној расправи ? Да ли за то, да себе и на сабору г. 1892 оправда као „народну странку", „верну својнм традицијама на црквено-нросветном нољу?" Јесте за то. И она јс то заиста и учинила. Да ли пред „запетом пушком радикала" или из властите нобуде, то је за нас за сад 'од сиоредне важности. Она се држала „јуначки," доследно, истрајно. Да би речм.

Али то њезино јунаштво, ту истрајноет није она нлатила својом „крвљу", својим ма каквим губитком. Све је то исилатила наша автономија, наша црква, школа, свештенство, проФесори, учитељн, чиновници автономни, њихове нородице, њихова деца. Доказ томе је 8Ши8 ^ио у нашој автонономнји. Тај 8Шн8 (јно доказује заиста, да је „народна странка" и данас „верна традицијама евојим на црквено-народном пољу." Те траднције оценио је г. др. Полит са досадањим 25-годишњим искуством. А то искуство неиобитно доказује „пирамидалну" заблуду, грешеће родољубље „народне странке". А после 25-годишњег искуства, верност тим традицијама ми не можемо више називати ни заблудом, ни грешећим родољубљем, него тнтрањем са буду1шошћу и напретком народним, а то је — но нашем схватању — неродољубље. Ако се оно народу нриказује као родољубље, „велика енергија, тешка мука п велика, истрајна и доследна борба", приказује у бенгалској ватри доследности и верности традицијама народне странке на црквено-просветном пољу, тиме се само још једна доследност „народне странке" више доказује и у г. 1892 — 3, а та је: доследност у злу и у мистиФиковању народа. Јер, 25-годишњим искуством признати и потврдити заблуду народне странке на црквеноиросветном нољу, остати и после тога искуства веран и доследан тој заблуди, на изаћи нред народ и пренемагати се мучеништвом у борби за те заблуде, и хвалити се истрајном и доследном борбом за одржање тих заблуда и подржавање горког 25-год. искуства, за то је имао срца и . . . ., г. др. Полит-Десанчић и г. др. Млија Вучетић, ал' не имаде г. др. Живко Богдан.... Г. барону Живковићу се не чудпмо, он је тек ночео корак са традицијама „народне странке"... Ако се оиозиција дичи са својим саборским радом, ми јој не можемо поирављати укус. Она је тој дици већ дала и израза у новинарским чланцима и нримљеним повереницама после сабора. Истина, мало је тих новереница било, а доста су и чланци били и ретки и хладни . . . . бар опозиције либералне. А сигурно зато, јер је и срце „њиховог народа", после заносног мамурлука, разхлађено било леденом збиљом перспективе, која је после несвршена иосла морала пући пред очима, у свима тужним и злокобним бојама кШи« ^ио-а наше „разривене" автоно-