Srpski sion

С ТР . 378.

,СРПСКИ СИОН."

Б Р . 24.

него се увек, у оескраЈној прогресији, само приближује стварима. Не само да наш разум неје кадар сазнати адекватно оно, што је апсолутно, а то и јест бесконачна иуноћа и извор саме истине, него он неће никада мислима докучити ни створење света. Јвдини Вог иознаје иотиуно своја дела^) 43 ) Римљ. 11, 33—34.

само је његово мишљење априЈорно, јерте творачко мишљење\ а коначној интелигенцији нреостаје задатак, да иремишл.а о великим мислима, које је творац васионе од искони мислио и изнео нам, пред очи, у жнвим сликама и нриликама. (Наставиће се )

Тм еси Скшх д1ом коз/покленнми, № М{Д1Ж6 ВЛДГОКОИИХХ Марко, гл. I. ст. 11. Данас, када се на обалама лепе Адрије, цр ног и јегејског мора, са уиаљеним воштаницама у руци слегао силан иравославни народ, да ода славу и хвалу јав.веноме Богу, а дивно му: „Гилсх Гднк на водл\х" умилно ваздух нролама и ирестолу се Вмшњег узиоси. . . . Данас, када се покрај тиха и величанствена Дунава, ледене Неве, нлахе Саве, бистре Марице, брзе Думбавице, древне Атине, поносита Ловћена и Свете Горе, меки звуци свете несме разлежу, и са метцима из градских топова тај громки славоиој велича, а мисао ти нрелети свете побожне скуиове, па се и сам нађеш у кругу своје рођене својте, која у умиљењу кличе: „каки' (1$к8 положитх ракх на Еладик^?" .., Данас, када су сви нравославни владаоци оставили своје злаћане ирестоле да у заједници са својим поданицима величају и превазносе цара царева, да се смерно поклоне оном „пред којим стрепе све умне силе, коме поји сунце, кога слави месец, кога слуша свет, коме анђелске силе са страхом служе" п који једном речи створи ову дивну васељену; а данас се, у своме тројственом значењу јави роду човечјем на реци Јордану с речма: „ Оеи естк ск1на Л1ои коз/покленнми; Того пошВшаите". . . . Данас, када се са свију иравославних храмова — а на посе лених српских задужбина и светих богомоља, умилни глас звона на све стране разлеже, призивајући све Србе Богу на молитву, па се у овом часу прикупило: старо и младо, мало и велико, богато и убого, силно и немоћно у дом Бога живог, да ту у скуну, у

смерноЈ и одушевљеноЈ иооожности славе н величају Госнода, који у отачаској и пребогатој милости својој све оживљава и разгрева својим јарким сунцем; благом даждом свежи п крепи; заповеда земљи да илод рађа и о сваком појединцу тако се родитељски стара, да је зарад спасења нашег свог јединородног сина послао: да нас све изведе из мрака у светлост и нраву нам веру нокаже.. .. Данас, велим, када ту сву славу, тај величанствени призор, тако узвишену дивоту, тако дирљиву нрославу, тако иобожно светилиште народно себи предочиш, — зар ћеш се данас и сметп од свога рода отуђивати ? Од те се лепе заједнице одвајати? Своје свете храмове омаловажавати ? На претке и миле родитеље заборавити? Породицу и децу утајати, иород утробе својемутној будућности новести иу Назарене прећи ? . . . — Тамо, где од рода никог немаш! Тамо, где ти се гробови врлих отаца забораву предају! Тамо, где народног поноса и осећаја нема! Тамо зар, где ти се име сриско потире! Тамо, где ти ни твојс рођено више мило није! Тамо, где ћеш све изгубити, што ти до сада најеветије беше! Тамо, где слатка мајка — добра сина, верна л>уба — свог драгог војна, а мила сеја — брата од заклетве наћи неће! Јесте, тамо међу Назаренима свега тога нема, што је Србину мило и драго, свето и узвишено. Па зашто си иошао у то јато, где сриске искрености нема?! Зар се тамо божје име узвишеније велича, нежели овде — у овом светом храму?! Зар да ти је та вера светија, од вере твога рода и твојих патничких отаца?! Зар се тамо греси лакше нраштају, него у досадањој ти светој матери цркви ?! Зар је та заједница