Srpski sion

Бр . Зб.

„СРПСКИ СИОН."

/ С тр . 559.

ром и разумом, те је с тога баш и та главна истина Хришћанетва и у једноги у другог једнострана, окрњена. Заиад се у том погледу и до раздељења једнострано развијао, но ту је једностраност инак изравнавао исток хришћански, са својим васеленским карактером. Ио по том жалосном догађају — раздељењу цркава — запад, оцепивши се од истока, откинуо се од котве васеленског православља, а брод западне цркве, понесен таласима светских интереса, отискао се без крмана и једрила на непрегледну нучину морску. На томе путу беше изложен свима опасностима, па најпосле ири свршетку XV. века претрпе и — бродоломље! Но тиме, што се заиад од истока оцепио, није у њему сасма нестало — православ.ља. Тврдити то, значило би рећи, е је могуће да у маху нестане истине тамо, где је она ухватила корена, те знатних и богатих плодова доносила. Та, запад је имао својих знаменитих богослова и трудбеника, који и данас светле у васеленској цркви, као што беху: св. Августин, Јероним и др., па баш због тога (?е не сме ни тврдити, да су се услед оцеиљења цркава, окаменила недра, на којима поникоше таковп одлични плодови. Једини новод раздељењу цркава може се рећи да је: лично частољубље римских пана, а милијонима их је било, који су у томе сасвим невини. Ова огромна веЈшна западног хришћанског света сигурно је и на даље живела по својим пређашњим начелима, што се у врло многих и на животу и на раду им видити могаше; да, могаше се видети иечат васеленског православља, од кога се западна црква — оцепила. Дабогме, да је у току времена услед утицаја западне цркве то иравославл.е слабило, али да га је сасвим нестало, то — не. Православље је то и на даље живело у предању, а тиме се баш и могу разјаснити неке појаве у животу и историји западног хришћанског света.

Из историје западне цркве види се, дањена нротуваселенска начела нису свуда раширеиа и рукама иримана. Када се Рпм савршено оцепио од православног истока, те када је римска нолитика иапства, — којега је тежња за главенством и била узрок оцепљењу — кад је та политика панства ликовала, тада, баш тада се не сагнуше све народне западне цркве пред том самовлашћу римском, но се у току времена изроди и борба, која и није ништа друго, но нротест иротив цркве римске, с тога, јер се иста удалила од васеленског православља и начела његових. И на иољу науке видимо у заиадној цркви — немир и незадовол>ство. Даровите и на гласу личности устају нротив самовласти папске п незаконитости у римској цркви, те траже одушке свом релиђијозпом осећају. Ти немири имају истина карактер — сектански, но по свему се ипак види, да је све то иротест против незаконитог иоложаја западне цркве. Што римска самовлас-т силнија биваше, тим чешћи биваху таки протести, те све опредељенији карактер добиваху. У XV. веку добише ти протестп сасвим јасан карактер, јер ее тада најбоље ноказало, да су то протести против паиске самовласти. Центром тих протеста беше: иариски университет. Учени Петар д' Али, Јован Херсон, Никола Клеманш, устадоше јавпо и отворено иротив римског католицизма, а за васеленека нравославна начела. Први протестује против схоластицизма; други је силан поборник идеје, ио којој су васеленски сабори — над папом ; онај трећи снажно удара на јерархијску самовласт папску и на иовреде црквене. За тим ти протести добијају још јаснији карактер у —Чешкој. Ту Хус јавно уетаје против панства и недела његових, те указује руком на исток, велећи, да је тамо васеленска црква; даље се тужи на кукољ иаиски, што је загушио добро семе, које посеја словенски првоучитељ Методпје.

(Наставиће се! У СПОМЕН СВ. АНИ, МАТЕРИ БОГОРОДИЧИНОЈ. (Свршетак)

Двапут у сволећу једном, ставила је иобожност запада ово име као бедем према наиадају мусулманског неверства: нрви пут год. 1571, кад иропаде турска Флота у ленантеком заливу од војске дон Хуана Австријскога и иод молитвама хришћанства, које је клечало нред

сликом милостиве Марије; друга нут, кад Турци понлавише све до срца Европе год. 1683. п опседнуше Беч са 200.000 људи. Император австријеки иозвао је све владике хришћанске у помоћ. Ужасни јуриши и страховпти излсти множили се без уепеха; град није изгледао, да