Srpski sion

„СРГ1СКИ СИОН/

С тр . 651.

који би му се према, томе свидили, упуги миннстру богоштовља и наставе. §. 9. За обим обвеза редовних и ванредннх професора, да свој иредмет уредно застунају, меродавие су свагдашње учевне уредбе (ЗикИепеЈттсШпп^еи). Редован професор мора недељно бар девет, ванреднн бар седам часова читати. §. 10. 0 тога, што ће којп студент факултета нрипадати диједезалному факултету, не могу му се укратити његове академске дуа;ности н права. Но мора се пријавити ректору семмнара, ако се иитомац огрешп о нристојно ионашање, или ако се против њега иовела дисциплинарна

истрага, или му је досуђена каква дисдиилинарна казна. Иста се пријава има учинити и на дотичну диједезалну власт, ако се поменути случај догоди са којим свештеничким кандидатом које иноземне дијецезе. §. 11. спомиље под А. и Б. приложени ноступак нри државним испитима. §. 12. Пословни ред за своја расправљања саставља сама нрофесорска колегија, и нодноси га министру богоштовља и наставе ради потврде. §. 13. Ова одредба етуна у живот 1. септембра 1875". (Пнстакиће се)

&

МАЛО ВИШЕ - ПАЖЊЕ1

35 ороју овог цењеног листа отпочета, е раеирава у Хрнсту брата и школског ми друга, Тпмотнја Днмитријевн!\а , свештеника у Суботици, иод насловом : „ Свето писмо као нијстирији иисмени сиоменик у светској литератури". Одмах у почетку расправе поткрала сс нисцу једпа погрешка. учињена — рекао бих — не из незнања, пего са, — ненажње. У спомспутом броју, а на страни 553. наводи пнсац, да је „свсто писмо старога завета најстарији нисмсии сноменик у литератури светској;" на истој страни, а у нримедби под 8. напомпње, ,да ее стари Јевреји налазише иа мног-о всћем стенепу образованости, иего тадан.и незнабошци, у којих ни трага не бсше о писму, када Јевреји имађаху већ написано 11сто:;њижије". Пошто је то напоменуо, писац нам наводи узроке, за што је „закоп, по Мојспјевом мњењу, требао налазити сс тамо, гдс је прнсуствовао сам Јехова" т. ј. „покрај ковчега завета". Два су томе узрока: 1.) „да би важност закопа била тим ве1>а у очима нспослушипх и увск псзадовол.ннх Јевреја"; 2 -) »У Другом реду иак, када је (Мојсијс) заповедно, да се петокњижпје оставп покрај ковчега завета, еледовао је само обичају старих народа, којп све важппје своје ппсменс споменнке чуваху у храмовима својим". Ово друго не етојн, и стојатв нс може.

За што? За то, што је „свето иисмо најстаријп писмсни споменик у светској литературн", те је према томе могло и морало арво положсно бити „покрај ковчега завета", односно „чувано" бити у храму божјем. Постављајући своје Петокњижије „нокрај ковчега завета" Мојсије није могао у томе „слсдовати обичају старих народа" „у којих не беше пи трага о писму, када Јевреји имађаху већ написано Петокњижије"; Мојеије дакле није „следовао", него је завсо „обичај: све важннје нисмене епоменике чувати у храмовима". Расправл.ајући и доказујућп, да јс „свето ипемо етарог завста најстарији нпемсни споменик у литсратурп светској", нисац нијс могао ни смео рећи, да јс Мојсије постављајући Нетокњижије „нокрај ковчега завета следовао само обичају старих народа, који свс важније своје иисмене спомснике чуваху у храмовима својим". Да, није могао нн смео то рећи, ако није рад био, да сам руши и обара оно, што тврди и доказује. Ако допустимо, да јс Мојсије налажући, да се његово Петокн.ижије постави „нокрај ковчега завета следовао само обичају старих парода": онди следи, да „свето писмо старога завета није најстарнји ппсменн сноменик у литератури еветекој", јер сто вндимо, да и други „стари пароди" имају већ „пнсмене сноменике, које чувају у храмовима својпм". Узмемо ли још у об-