Srpski sion

О тр . 712:

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

ЖИВОТ И РАДЊА Вићентија Јовановића Архиопископа српског и Митрополита Београдског и Карловачког. (1731.—1737.) (Из Беседе, коју је на парастосу у манасгиру Рановцу 23. октобра о. г. гоеорио Димитрије Руварац, аарох земунски и аочасни иротојереј.)*

С&иАенгије ЈованоеиЛ, рођен 1089. г. у # Светој Андрији од ода Јоваиа, и матере Ане, постригао се и иримио објет монашки овде у овом светом храму (т, ј. ман. Раковцу), посвећеном у славу и част безмитних врачева, Ћузмана и Дамјана. 1721. г. спомиње се ВиЛентије ЈовановиЛ као архијепископа српског и митрополита Карловачког ВиЛентија ЈЈоиов/иЛа протосинђео и посланик народни, који је као такав чешће шиљан био у Беч, ради црквено-народних ствари, и тамо се по дуже бавио. 1722. г. спомиње се ВиЛентије ЈовачовиЛ као егзарх митрополитов и као такав је управљао митронолијом Карловачком, јер митрополит ВиЛентије Потсови% био је болешљив, и на одржаном у почетку септембра и. г. народном сабору у Петроварадинском шанцу, данашњем Новом Саду, био је вођа, и његовим заузимањем 8. септембра донео је сабор једногласно овај врло значајан закључак: „Како иреосвештени Архијереји и остали клерос црковни, тако и воинставнаго чина оберкапетани и канетани и остали коморски и вармеђски депутати, кнези и терговци, нами премилостивњејше привилегије от свјетлаго царскаго и краљевскаго величанства, подароване ради верности наше, које протлковати учинисмо, супрот који саде многе супротивности истпм привилегијам и правицам напгам учинене сут, за то сви саборно договорисмо се како клер црковни, тако и мирски: „Впдећи преосвештенаго Господина Митрополита и Архијепископа нашего ВиЛентија ПоповиНа, врло болестију оптежена, мучно и својој тешкој болести бреме носећи, а камо ли општега народа теготи и невоље провиђати, того

ради јединомислено и са свпм општпм промотренијем народа нашега, избрасмо на помошт јему бити, какоти коадјутора илити сапомоштника преосвештенаго Гоеподина Митрополита и Архијепископа от краљевине Сервије (која је у то време нотпадала под Аустрију) Мојсеја Петрооиба, који ће иривилегије и правице народске, са њиховим међусобним договором бранити, и о том мисао носити, и сваке турбације, које би супрут привилегија народски биле, на сви нотребни мести и инштанције како овде у крајини, тако и у светлом царском двору да има приносити и провиђати истоју властију и пленипотенцијом више номенутаго Господина Митроиолита и Архијепископа ВиЛентијп ПоиовиКа, на оваки исти начин, да буде потпуна власт Митрополитска и Архијеиископска Господина ВиКентија ПоиовиКа, како је и до сада; само што су тужбе и сопротивности на,шим привилегијам, да има Господин Митрополит Мојсеј ПетровиЛ скрбити или настајатп и васаку љубав и част по вредности каждему Архијереју ваздавати, и који буде за посвештеније, да је цела власт Господина- Преосвештенаго Митрополита ВиКентнја ПоиовиЛа, такожде и у епархији својеј Сремској и даљски добара и доходака; а што дотиче се за општенародне потрошке, да о том опште саборне имамо проматрати, за које ће се наредити потребнп људи између народа, с којим се буде договарати. И јоште доконано јест, ако би између њи двојице коме се самерт случила, да буде у напредак који би остао рбестранам како Сервији, тако и Шлавонији и Банату и прочим, један Архијепископ и наследник. И ако би по милости божијој Господин Митрополит и Архи-

* У нрошлом, 44. броју овога листа, саопштили смо извештај о свечаном нарастосу, који је приређен био у манастиру Раковцу у сномен и славу блаженопокојном мнтронолнту Вићентију Јовановићу, н донелн смо уједно и слику тога родољубивог архијереја, — а сад ево износнмо живот н заслужио делање његово, које ско извадили из штамнане књиге с натписом: , Беседч, говорена Димитријем Рувпрцем, иарохом земунским и почасним протојерејем, у ман. Раковцу 23. окт. 1893 на парастосу блаженопочившег Архиепискона српског и Митрополита Београдског и Карловачког ВиИентијч Јованови^а (1731—1737). Земун 1893, штамиарија Спме Пајића. Стр. 30." Уредништво.