Srpski sion

Б р . 49.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 777.

ректива у извршивању морала и моралног закона. Кад проучимо човека са његовим врлинама и ман&ма, ми ћемо доћи до сасвим противног закључка у ногледу тврдње ФилосоФа природпих наука, јер да стоји њихова тврдња, човек не би могао тако ниско насти са моралне висине, као што нам то показује историја криминалних догађаја, која нам у том погледу пружа јасних и необоривих доказа. То је доказ, да морални закон, који се налази у човековој нрироди, јесте тек земљиште, на коме треба зидати моралну зграду. Природни морал, који је у човеку урођен, појављује се само опда, када то захтевају интереси телесног и душевног организма, када се човек налази у таким одпошајима и околностима, да је морални излив природна последица постојећих одношаја. Али морални позив човека је много узвишенији; он треба да својим моралом ствара здраве моралпе одношаје, да улива благодетан уплив моралног закона на установе друштвене, како би постојећи одношаји морални били природна последица његове моралие једрине. Хришћански морал, који поси на себи печат божаиственог порекла, јер захтева више од човека него што му природа даје и природни закони условљавају, сасвим се разликује од морала који се развија по нриродним закопима. Хришћански морал има много шири појам, који обухвата васколике одпошаје моралног живота; хришћаиски је морал стално и пепроменљиво начело, које не одступа ни тамо, где по људском природном разуму и слабостима пеби имало места. Природни морал само у свези са хришћанским моралом сачињава нрави и истинити појам морални, који је најленши украс човечје душе и највећа тековина културна. Хришћанска религија ставила се иа највишу тачку моралног схватања, она исиоведа идеалан морал, који нас учи да .Ћубимо и оне, који пас гоне, јер каква је хасна, ако љубимо оне, који нас љубе, ако чинимо добра дела онима, који нама чиие, јер то чине и грешници — томе пас учи св. писмо, чине је казано, да се ставимо на божанствено становиште иаше ири-

роде па ћемо више добра, више љубави и милости чинити, него тнто чииимо, те ће међу људима овладати права љубав, нрави одношаји. Пре доласка Христа Спаситеља владала је грдна морална провала, која се спре мала да сатре васцело човечанство. У пороку и моралпом дивл>аштву огрезло људство нпје се могло спасти својим силама, већ је очекивало избавитеља изван овога света, ван природе човечје, — и Бог, по нревеликој љубави својој према роду људском, шаље свога једшгородпога сина, који је жртвом свога живота за све човештво, дакле и за оне, који су га гонили, проклињали, псовали, ружили, па напослетку и распели —- спасао род људски од пропасти. Да ли је још где оличено тако идеалио морално пачело, као у религији хришћанској ? Истина, да се ми људи не можемо попети па ту висину душевну, али можемо колико толико да се приближимо том највећем идеалу хришћанском, да љубимо и оне, који нас гоне. У самоме почетку појаве хришћанске религије осетио се одмах напредак — у свима одиошајима човечјег живота. Васколико човештво задахнуто божанственом науком почело је новим животом да живи, дивл,аштво срца и душе све је више тавнило, ум се све више утврђивао у божанственом карактеру. Морал хришћански све је више освајао срца човечја ; он је људе збратимио и учинио да су људи више ценили живот свој и племенитији били један према другом. Силни ратови и крвопролића, зверска гоњења и убијања све су ређа бивала, док се у човештву није у тој мери утврдио осећај хришћанског морала, да су сва та зверска дела престала. И сами ратови, које државе предузимају, нису тако чести као што су пре били, а то је заслуга хришћанског морала и осећаја и свести моралне. Даиас када која држава рат води, није више чин зверске необузданости, дивљих страсти и највеће неморалности, већ се колико толико креће у границама моралних закона, које зовемо хуманитетом. Тим постепеним развитком моралног закоиа, ностепено су се развијали и други од-