Srpski sion

Б Р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 795.

— а то је блажењејши иатријарх Спиридон, који ],е иомоћу Божјом знати помрсити све рачуне номенутих злоковарних искуситеља, заводитеља и снекуланата, и цркву православну од пропасти спаети и сачувати. Дао Бог! Но сад ево да и ми речемо коју о том јерарху. Ово гпто ћемо рећи. нозајмисмо из „Руског Паломника". Блажењејши иатријарх Саиридон пореклом јс Грк, рођен 1838. г. еа острву Кипру од богатих и побожних родитеља. До ступања у монаштво звао се Анастасије Маркодис. Кад му је било 5 годпна, доведоше га родитељи у Јерусалим, да се иоклоне гробу Госнодњем. Његов деда Мелетије, тадањи митрополит Петраски (у Аравијн) задржи га у Јерусалиму и повери га једној руској монахињи, да га васпита устраху Божјем и побожности. А кад је навршио осму годину даде га деда ради даљега васпитања у патријаршијску богословску школу, гдеје пробавио све до своје 20. године, свршивши ту с одличним успехом не само богословске студије, него и добро научивпш руски и арапски језик. 1859. г. постриже га деда за монаха и да му нме Спиридон, а па скоро га и зађакони у цркви гроба Господњег и постави га за тумача рускога и источних језикапри св. јерусалимском Синоду. 1862. год. постави га синод у споразуму с тадањим јерусалимским патријархом Кирилом II. ма архиђакона у катедралном патријаршијском манастиру, где стече велику љубав и наклоност пок. иатријарха Кирила и браће гроба Госнодњег. Патријарх га је тако заволео, да га није одвајао од себе. Тако га је 1872. г. повео собом у Цариград на велики сабор, на ком се имало расправити питање о самосталности бугарске цркве, — да му и ту буде при руци као тумач рускога и источних језика. Ту је била лепа прилика, да се Спиридон упозна са многим чувеним источиим митроносцима, а знаоје он тада стећи себи и познанства, иријатељства, љубави и уважења и у моћних државника отоманске царсвине. Као што нам је нознато, цариградски тај сабор одлучио је бугарску цркву од васеленског јединства. Патријарх Кирило II. бојећи се можда, да такво строго осуђењс бугарске цркве неби уродило правом схизмом или реФормацијом каквом, не беше сиоразуман с тим закључком саборским. Али јерусалимски синод и браћа гроба Господња прихватише закључак сабора цариградеког, те

захтеваху категорично и од самог патријарха Кирила, да тај закључак нотпише и да га на свечаној служби над гробом Христовим јавно прогласи, иретећи му, да ће га у противном случају лшпити достојанства и прогласити схизматиком. Па кад патријарх оста одлучан те не хте потписати тога закључка, синод га 7. новсмбра 1872. г. свргне с престола. Но знајући синод да је млади Спиридон неограничено одан свргнутом патријарху, покушаваше да га задобије за се, јер му беше десна рука. Но он оста и сада веран свом патријарху и беше му једина утеха у тим тешким часовима његовим, с тога и наде у немилост код синода и принуђен беше да се еклони у околици Јерусалима. За своје паре куии готово целу стару Витанију и подиже баш па оном месту, где су Христу у сусрет изашле сестре Лазареве Марта и Марија, прекрасни храм у византијском слогу, а поред њега и звоник са девет звона и неколико ћелија за монахе. Уз цркву засади врт, а на осталој земљи око храма подиже масличњак, који сада носи леп приход. Но архиђакон Спиридон не оста дуго у немилости код синода Год. 1873. породи се у граду Кази буна међу православним Арапима и урођеницима-мусломанима, и да не би дошло до злокобних последица, мораде се ангажовати синод јерусалимске цркве, да буни учиникрај. Али кога од браће гроба Госиодња да пошље у Кази међу распаљене духове, да учини мир? Најподеснији се учини св. синоду архиђакон Спиридон, зато га тадањи патријарх Прокопије произведе за архимандрита те га брже боље пошље у Кази. Настојањем својим, и особитом умешношћу и тактом, извршио је он поверено му дело на опште задовољство, па кад он том нриликом поврати неколико поримокатоличених породица у православље, остави га св. синод ту и на даље да управља кажком енархијом. 1883. г. поста таворским митрополитом, па је одатле уирављао и витлејемском енархијом, јер је њен митрополит због слаба здравља отишао у мир. Ту се он очајно имао да бори нротив интрига католичких, и тада је учињен онај језуитски нападај на њега у витлејемском храму који га у мало п живота не стаде, али га је тада сам Бог сачувао од убилачке руке римског натера. Кад је 1891. г. антиохијски иатријарх Герасим постао натријархом јерусалимским, изабра антиохијски св. синод Спиридопа за свога иатријарха. Па кад је сео на престо натријархата