Srpski sion

Стр. 826

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 52-

КЊИГА О ХРАМУ Симеуна, митрополита Солунског. Превео Лазар Богдановиб, парох вараждинско-велико-каљишки. (Свршетак)

ошто архиЈереЈ сврши свештенодејство, ириступа св. причешћу. Тада опет меће на се омоФор, показујући тиме, да је пре тога вршио дужност служитеља те му тада не достојаше да буде обучен у ту свештену одежду. Јер кад се сврши свештенодејство, па кад наступи време да се нодиже хљеб, да се дроби на честице, па да се нричести и с4м и да друге причести, тада је опет дужан, да све свештене знаке свога достојанства метне на себе. Па пошто омоФор представља најодличнију архијерејску одежду, то га је дужан метнути на себе и у њему се причестити. И тако обукавши се у омоФор, подиже св. хљеб, гласно изговарајући ове речи: „Сгв,*т<1 /а скату / их ", чиме он позива све оне, који су се светињом живота приуготовили да приме „ скатда ", да приступе к оној божанственој и животворној храни, која се налази на часној трпези. А народ у један глас тада одговара: „бдинх скатх". . . . Овај одговор верних означава оно свеопште исиоведање Исуса Христа, које ће бити у последњи дан, кад ће се Исусу поклонити „ ксако кол'кно швеснмхх и зелшк ^ х и преисподнк1Х х > и ксакх газмкх испок^кстх, ткш Гдк 1иса Хртосх во слак$ Еога Отцл". Овим се пророчанством исповеда како сједињење свију вериих, тако исто и свеопште ироповедање ваилоћеиог Сина Божјег, који ће се над свима зацарити и царству Његовом неће бити краја. А одговор „(јдинх скатх "... на опомену: „ОкАтад скаткшх "... означује понајпре ону Божју светост, која је извор освећења за све, а даље означава и нашу смиреност, јер ми као да би рекли: ко би могао бити чист између нас ? или: ко би могао бити свет? Свет је једини Христос, који ће по Својој љубави нрема човеку и нас осветити. Подизање освећеног хљеба значи подизање Исуса Христа на крст; за то у близини хљеба и стоји иутир, који садржи

у себи саму пречисту крв и воду, која је из ЕВегова ребра истекла. По том дроби хљеб на четир дела те их унакрст полаже на дискос — као слику распетог Исуса. Може ли што величанственије бити, иего видети великог Бога, који је ради нас постао смиреним човеком? За тим узевши горњу честицу св. хљеба, начини њом знак крста над путиром, спусти ју у путир и тако сједињава св. тајну. По том улева и топлу воду у путир сведочећи тиме, да је тело Господа Исуса и после разлучења с душом — и ако беше мртво — ииак остало животворним, јер Божанство и чудотворне силе нису Га оставиле. Но пошто је топла вода већ због топлоте своје животворно начело, то се она у време причешћа улева у путир за то, да би ми у онај мах, кад се устима чаше машамо и часне крви причешћујемо, осећали као да ју из самог животворног ребра Христовог пијемо. Ето тако ми тумачимо сипање топлоте у путир! Но многи св. оци и иначе тумаче ово, али нама нека буде доста и ово тумачење, јер се оно сасвим подудара с тумачењем цркве, које се налази у речима кад се сипа топлота у путир: „Теплота к>крк1, исполнк ска * таги>". Но да употреба топлоте има тај смисао, доказује се то и из пређеосвећене литургије; јер кад би се тонлота из каквог другог разлога и узрока сипалау св. даре, то не би било нужде да се она (на пређеосвећеној литургији) по други пут сипа у путир, јер је она већ на савршеној литургији била уливена у св. даре. За тим архијереј дроби св. хљеб на многе честице и у том подражава свештенодејству Самог Исуса Христа, који је по казивању еванђеља узео хљеб, раздробио га и дао ученицима Својима. Причешћује се сам, најпре светим хљебом, а ио том страшном чашом; њега не може нико други причестити осим њему раван т. ј. архијереј. Кад се он сам причестио,