Srpski sion

бр. 11.

С тр . 165.

боки смисао и значење. Састављајући заједно нрва три прста десне руке у знак пресвете Тројице, а крајља два прста исте руке савијајући к длану у знак сједиљења божанства и човјештва у Исусу Христу, православни хришћани већ и тим исповиједају своју вјеру у тајну пресвете Тројице и у тајну ваплоћења Божјега Сина, — исповиједају та два најважнија догмата, у којима се садржи сва суштина хришћанскога учења, и из којих истјечу сви други догмати хришћанске вјере. Осјењавајући се крсним знаком са три прста, они изражавају своју синовњу смјелост к Богу Оцу и наду у то, да ће Бог Отац, по сили Христових заслуга за нскупљење и ради заступства Свога Јединороднога Сина, иослати благодат св. Духа и дати свако добро, које се од Њега моли у име Сина Његовога. Крснијем знамењем са три прста они доказују и то, да љубе Бога свим својим умом и посвећују му све своје мисли, љубе га свим срцем и посвећују му све своје осјећаје и жеље, љубе га свом силом својом и посвећују му своју радиност. На тај налин у крсном знаку са три прста, који се употреб.љава нри молитви, православни хришћани исказују потпуно и очигледно православну вјеру, наду и љубав хришћанску. Све символске радње, које је православна црква установила при свршавању оиште и за-

себне молитве, као што смо видјели, све су дубокога значаја и „сазидателне". На жалост, данас их многи православни хришћани свршавају неправилно и немарно. Познато је, да дјевојке из простога народа (особито Малорускиње* често стоје у Божјем храму гологлаве (мјесто покривала љети украшују своју главу цвијећем); многи интелигентни и прости људи не приклоне главу док се чита Јеванђеље и преносе св. Дари са жртвеника на пријесто, ни мало им нијесу познати поклони без клечања, не клече и не надају на земљу на пређеосвећено.ј литурђији и на другим службама у уставом одређено вријеме, а о неправилном и немарном прављењу крснога знака да ништа ни не спомињемо! С тога, иошто све то произилази не само од непажљивога и хладнога, одношаја нрема богослужењу, које се свршава у храму, него и од незнања и неразумијевања значења, символа и времена свршавања символичких радња при општем богослужењу, то су пастири цркве, дајући другима примјер у таквом свршавању символичких радња при молитви, дужни што чешће и при сваком згодном случају показивати и објашњавати својим парохијанима значење и вријеме свршавања символичких радња при молитви. * И наше Срикиње.

ПРАВИ ПОЈАМ О ЧОВЕКУ. Нроновијед Оца Августина од Монтефељтра. с талијаиског иревео Јован Узелац, свештеник. (.Свршетак.)

Нека вас Бог сачува особито од оних, који вас систематски успављују, те вас варају, иод изликом, да вам уштеде један лаки покрет, и чине, да трчите у најтежу погибељ. Они не вјерују у душу, али клијент њихов вјерује, па и на том онасном путу могу они тврдити, да имају опрезности. Но такав лијечпик пе само да презире поуздање клијснта, иего вријеђа свето право религиозие слободе. Али, на чему оснпвају они негацију овог дуализма, који чини нашу величину, наше достојанство, нашу славу? Отворите њихове књиге, њихове новине, њихове журнале, казаће вам они сами. Они не иризнају душе, јер не разумију

опстанак једне духовне супстанциЈе; али кад они нсће да иризнаду оно, што разумију, шта онда признају? Душа се није показала, додају они, она није него јадна петиција нринципа. Преставити се може само оно, што је материјално. Ми смо тражили душу свуда, ал нам нијс пошло за руком да је нађемо, веле они. Али, гђе су је тражили? У анатомској соби, иа исјечеиој љешини. Имају гајбу у руци а нијечу птичицу, која нјева у лугу. Ако хоће да нађу душу, нек је нс траже у љешииама него у живима, у великог умјетника, кад на платно ставља отисак свога генија; у музичара, кад падахнут, на инструмеиту ствара