Srpski sion

С тр . 202.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

1Ш ИМI ЖЕНСКН РОД П БЛАГОДАРИ ^РИШЋЛНСТВУ?

Прерадио Михаило Ракић, парох Доловски. (СвршетакЈ.

II.

ао што смо видели, невнабожачка вера не могаше томе злу доскочити, као што и незнабожачко законодавство не мога номоћи. Опаса томе могло је само хришћанство донети; достојанство и поштовање женскиња могаше само Син Божји успоставити. И успостави, и дође и у!)е у свет неописаним вечитим браком и женидбом своје бескрајне природе са нашом нриродом. Одмах нрвих дана свога доласка и јавног живота присуствује на свадбама и почаствује их првим својим чудом; чудом које иреставља слику чудноватог преображења, које ће да изврши у СЈедињењу мужа и жене. Јер по његовој заповести природни брак, који је већ свет, ностаде освећеним знамењем између свију осталих божанских ствари, иостаде извором милости, шстаде иввордм среКе и јединства, постаде тајна. Још није честито ни обелоданио своју намеру и на скоро запитан од фарисеја о деликатном питању у ногледу развода брака, извлачи се из њихових замака упућујући их на нрвобитну установу бра.ка: „Нисге ли читали, вели им он, да је онај, што је сгворио човека у почетку, створио само једног човека и једну жену, па је рекао: човек ће оставити свог оца и своју матер и придружиће се својој жени и они ће бити двоје у једном телу. А ја велим : Они нису лвоје, веК једно тело." Па их унућује даље на ону важну и дубоку реч : „ Човек да не џаздваја оно, што је Бог сашавџо." Но да видимо даље науку Христову у погледу брака, коју апостол Павле у име Христа и у име цркве хришћанске у својој бесмртној носланици тумачи: „Нека жене буду потчињене својим мужевима као Господу, јер човек је глава жени, као што је Христос глава цркви, Христос, Спаситељ њеног тела. Као што је црква потчињена Христу, нека и жене буду тако исто потчињене у свему и свачему својим мужевима. Мужеви, љубите ваше жене, као што је Христос љубио цркву и себе предао за њу. Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја телеса, јер који љуби своју жену, себе самог љуби. Јер нико не омрзну

кад на своЈе тиЈело, него га храни и гриЈе, као и Господ цркву. Јер смо уди тијела његова, од меса његова и од костију његових. Тога ради оставиће човек оца својега и матер своју и приљепиће се к жени својој, и биЛе двоје једно шијело." Ето ко подиже и обнови опет достојанство и право жене. Јест хришћанство даје жени онакво место какво јој је од природе одређено, и упућује жену да се, поштујући свога човека, у тешким пословима и приликама као физички слабија од њега ослони на његову снагу. Али уједно уздиже жену на ступањ равноправности са човеком, јер вели: да су човек и ■жена јединица у два тела. По томе треба да је између њих споразум у сва,ком предузећу, и да се до гроба љубе и поштују као нераздвојни пријатељи, које је сам Бог саставио, да једно другом олакшавају терете и разблажују горчине земаљског живота. И само овакав брак може бгти једино трисшантше среЛе и спокојсшва. Као што видимо, хришћанство је иодигло и извело женски род до оне висине, која јој је од Бога одређена и опредељена. Но и женскиње хришћанске нису остале незахвалне, јер у данашње време, када људи и младићи махом окрећу леђа хришћанској цркви, жене највише попуњавају празнину. Јест, женски се род до данас није показао незахвалан Христовој цркви, као основатељци женског нрава и достојанства, шта ввше показује се захвалан и благодаран за постигнута преимућства и добра, која задоби појавом хришћанске религије, и докле год задржи то осећање у себи, остаће у своме достојанству и поштовању. У противном случају пашће опет у пређашњи ниски положај. Јер историја нам показује државе, у којима је некад хришћанство у цвету своме стајало па и жена поштована, и цењена била. Данас- су пак од матере своје цркве отступиле и отпадиле се, те се и иређашње понижено стање и јад женског рода поновио. Но не морамо баш тако далеко ни ићи, на да се уверимо, да се женском полу само у хришћанству одаје дужно иоштовање и она пошта, која му по положају и заслузи при-