Srpski sion

Вг. 28.

наших; па под топлом негом заједничког рада нашег нека крене нови живот на пољу цркве и проевете наше, и под благом роеом родољубља нашег нека напредује и успева. То захтева од нас дужноет наша према самима себи, изискује озбиљност данашњег времена, у коме, као што видите и дознајете, вера и црква препушта се својој снази,да се сама својом моралном јачином брани и одржава; на то нас упућују тежње других верских задруга, да што више животне снаге у себи приберу, да у светској мучној борби и великој утакмини узмогну победити, и опстанак и уилив свој очувати и осигурати; на то нас изазива велики подузетни дух данашњега века, који у смеровима својима махом на страну избацује све, што чврсто и темељно није. Па насупрот таким околностима нашега времена, зар можемо и смемо равнодушно гледати то силно трзање, ту очајну журбу за опстанком и напретком, или зар, што је још горе и убитачније, смемо и помислити, а зар и чинити, да нас и на даље једе отров међусобпе злоће и пакости, и уједају змије под самим кровом нашим ? Далеко нека је од нас свако нечастије, далеко свака неразумност! Ако и у овом последњем часу прегнемо, биће снаге и крепости, да нас неће моћи сатрти ни еавладати никаква зла прилика са никоје стране. У нашега свештенства, учитељства и образованијег дела народа велика је морална снага, која уједињена у заједничкој вољи, кадра је знаменита дела стварати, а опробана црквена свест српскога народа под добрим и мудрим руководством духовних пастира, савесних учитеља и иекусних мужева кадра је пример свету дати. Само треба све да се креће, све да ради, јер сви смо делови једнога тела, једне црквено-народне заједнице. Па шта може глава,- ако је цело тело укочено, шта могу једни удови, ако им други не помажу ? Пролазећи села и градове, свуда ћемо наћи чланова разних друштава и задруга, који се свом ревношћу заузимају за

С тр . 355.

сврхе своје друштвене, а зар напредак наше цркве није нама синовима њеним Толико важан, колико и напредак једне обичне задруге њеним члановима ? Не ишчекујте све од свештеника, а можда и учитеља, јер ови и ако су први позвани, да раде на општем добру цркве и народа, тек су самци у раду своме. Не видите ли друге вероисповести, па из најдаљих земаља, како растурују своје књиге све овамо по нашем народу; не чујете ли оне заблуделе синове цркве наше, који се „назаренима" и „нововерцима" називају, како сваком згодом и приликом своја лажна учења нашима сладе и намећу, и неуке заводе и обмањују? Зар код нас нема толико љубави и ревности према нашим светињама, колико они показују према заблудама својима? С тога Вас молимо, да будете живи, ревносни чланови и синови свете цркве православне, да са својим делима свима на далеко светлите, и свима пример будете. Не молимо Вас за оно, што чинити не можете, него оно, што и други за много мање ствари чине. Ви имате многовековну прошлост за собом, у којој је вера православна била понос, утјеха, живот и спае Србину; Ви имате пред собом будућност своју, која је са црквом вагаом православном у једно спојена. Ако се други међусобно потпомажу, зашто не и Ви; ако се туђи храмови пуне са својима, зашто не и наши; ако се код странаца млађи у владању надзиру, на исправак упућују, у побожности и добродетељи васпитају и настављају, зашто не и код нас; ако има гдегод тако озбиљних и свесних раденика и усталаца за какву општу ствар, да су за бољи успех свога рада нарочита друштва и правила створили, зашто да ми немамо такових у свакој црквеној оптптини нашој, такових, који би хтели и уме.пг заједно са свештеником речју и делом порадити на томе, да се побожност и врлина у народу нашем негује, да се з&блудели поврате, рђави исправе, зле навике искорене, и свако добро умножи ? Лешпе и племенитије задаће, трајније и веће заслуге од те за нас бити не може!

„СРПСКИ СИОП."