Srpski sion

„СР1КЈКИ СИОН."

Године 1737. знаменити енглески нутописац Ричард Покок 10 иронашао је, на самим развали-ј нама Авиле, један сноменик с натнисом. 11 Сноменик тај био је састЗвни део малог дорског храма, који се налазио на брегу једном и који је сада сасвим разрушен. Натпис тај саонштенје у Согри« твспрИопиш §гаесогит. 12 с донунама које су очевидно биле нужне. Натпис тај гласи: 'Гтсер (х)тј(?) хму >шрш)У Еефаахбју) амтерса? хаЕ тоО сјојл(тох7тој) аотму оГхоо, ХојхфаГо?.... Лиаа710'Ј техрархои сотгАг^б^гро;), тђ$ б§07 хпчхд А'ат(ра)тоу о0аа1 ха.1) Т07 чосоу осхо(бо[х)гј(аа?, та? игрЕ аОтоу) сритг^а? тсааа5 гсрб(тгоагу) (1х т)ту 1о!ој7 ^уаХ^мјаатму) Кроуф хирИј) ха(1.... аОу) ЕОагјЗс^с уо^аг/Ј). Натнис овај рсшио је снорну ову ствар у корист св. Луке, јер се у њему констатује Факт, да је за време владе Тиверијеве заиста био неки Лисанија четверовласник у Авилини. У епиграфском споменику овом стоји, да је „Лисанија четверовласник отпустио НимФеја". Пошто је нађен у самој Авили, то четверовлаеник о коме је овде реч, јесте без спора четверовласник ави10 Рососке, БевспрУоп оГ 4ће Еав4, 3 111 — Г°, 1ј01к1оп, 1743—1746, 4. II, раг4. р. 115—116; р1. XXII, А., стр. 136. 11 П окок је обелоданио тај натпис у 1п8спр4шпе8 апИдиае §таесае е4 1аИиае, т — 1°, 1 јопс 1 оп, 1752, п° 2, р. 1. 12 Воскћ е4 Ргапг, Оогрив јпвепрЦолит дгаесогит, 4. Ш, ВегПп, 1853, п° 4521, р. 240, и Лс1с1еп(1а, р. 1.774; Ср. Еепап, у његовим Мбтосгеа с1е Г АсасЈепие с!ев 1п8епрНоп8, 1867, раг1. II, р. 67.

лински. Шта више, тај четнеровласнш; јесте онај исти, о коме говори трећи евангелист, а не син Нтоломејев, који је умро шездесет гоДина 11ре него што је св.. Јован Претеча крстио Нсуса Христа. Закључак тај изводи се из нрвог реда натписа, где читамо: „у здравље царева Августа". Ти „Августи су Тиверије и Ливија". „Без сумње би се морали", као што говори Ренац, „спустити чак у еиоху Марка Аврелија и Вера, као оној енохи у којој би било могуће наћи сличну Формулу 5 међутим у тој еиохи неби било ни трага ни гласа о каквом четверовласнику Лисанији. С друге стране оиет,.... израз тоју хорЕоп' Иг^аатсоу, тешко је иренети на време пре царевања Тиверијева, због тога, што ир ; него што је Тиверије дошао на владу, никад није било у исто време два лица, која су носила име Августа. Ливија није носила то име за живота свога мужа; већ је после смрти његове у једно исто време прозвала се Јулија и узела је титулу Августе. Према томе, натпис тај постао је у времену између 14. године, кад је умро Август, и 29. године, кад је умрла Ливија, 13 т. ј. тачније речено: у току периода, на који се односи исказ еванђелиста Луке. На тај начин, благодарећи том драгоценом епиграФском сноменику, несумњиво је доказано, да династија Лисанијева није ишчезла са Зинодором, већ је у тој династији био и јсдан четверовласник Лисанија, исти онај, о коме говори евангелист Лука, — Лисанија, који је живио за време царевања Тиверијева. (Свршиће се.) 18 Вепап, у Мешосгез с!е Г АеаЛепне с1ев ПсвсгдрИопв, 1867., раг!. II, р. 68—69.

бост карактера. „Само задовољимо својим личннм прохтевима и интересима, а иначе нека буде штогод хоће!" — то је резоновање данашњег практичног разума. Где су данас л.уди незаинтересовапи и чврсти карактери ?

ГДЕ ЈЕ ИСТИНА? Беседа оца Августина од МонтеФељтра. талџјанског прввео Илија Шуманови^, свршвни богослов. (Свршетак.) Где су они врли од соја наших старих, вазда снремни на сваку жртву за ствар племениту и нраведну ? Где су нам они витези, што се за греваху за све истинито, и главу залагаху за своју веру нрадедовску? Где су они свети

овоме веку имаће народи да нретуре преко своје главе један бурни период. А свему је томе злу главни корен: сла-

божји створови, који се никад не нонизише до лажи, већ увек узмакоше свакој нискости и одолеше сваком искушењу? Сви су ти били на и битиеали; данас само још триумФује наклоност