Srpski sion

С ТР . 360.

„СРПСКИ

СИОМ."

В Р. 23.

Једни од њих тврде, дн је за спас друштва нужна нова уставност са модерним прииципима; други држе, да се друштво можеизбавити само тако, ако одбаци од себе све ове данашње већ ваетареле обичаје. Неки опет слободоумни бунтовници негирију Христа и Цркву, која беше хранитељка слободе у дугој ропској ноћи. Ови очекују велике плодове од иовратка лажне слободе. Други опет верују, да спас друштва аахтева: поделу имовине, преобрат брака и школа, нрогон Христа из отаџбине и истребљење његових служитеља. Ето вам данашњег морала! Наносдетку оВо су иајограниченији — још једни проповедају, да треба иустити нанредак, да се својим иутем креће и развија. 0 безумни! — Вар не видите, да се лаћате иоела, коме нисте дорасли; зар не видите, да су слаба ваша илећа, да однесу ту СизиФОву стену, што притискује данишњс друштво? Оиробали сте ви ваше теорије, па смо видели плод њихов; у жалосним данима видели суо шта можете ви, обновитељи будућности! ВоЈ)бе иарода то нам сведоче и историја је то у. своје бесмртне листове упиеала. Стравачка се борба у народу страховито заоштрила; омразе расту ; јад и беде умножавају се; близу смо нропасти друштва!! Сва су средства ваша опробана, али друштво се иоказа непокорним и* увек се онираше тим ученим теоријама вашим. А то је ради тога : јер ваша ередства не етоје у нужној пропорцији ирема ономе злу, које хоће да отклоне. И заиста, ту не могу успети чисто материјална ередства, јер зло има и евоју моралну страну. С друге стране чисто рационална средства не етоје Опет у потребној нронорцији, јер немају ослонца на солидној основи. Са растегљивим моралом наше Философије није могуће сиречити, да те страсти не ирелазе у бурне изгреде • нс даду се угушити н оне силовите ножуде Масе друштвене. Они необуздани нрохтеви не дају се лако заситити; а у оеталом, какво им ее надокнађење нуди за те жртве? Никакво. Настоји ее око тога, да се обману са обећањем сензуалних ужнвања. А може ли им се то дати? Не; никако!

Па тада, кад оназе да су изневерени и обманути, нобуниће се и навалити, са дивљим бесом, на своје издајнике и обманитеље. И ви ћете тада морати употрсбити силу иротив нобуњеног народа, а нећете радити право. Та ви сте управ> тако узгојили тај народ; ви сте му рекли, да .јс савест само празна реч, да у опште нема будућег живота и да не постоји Бог. Дакле, то зло биће еамо иоследица ваших иоука. Наше је друштво истрошено и до дна душе труло; ваши лекови би само појачали врућицу, која би га сасма истрошила и уморила. Наше друштво у онште не може само себи дати лека; јер: трула воћка не може дати здрава нлода. Ј1ека треба тражити на другој страни! Ја ћу се нотрудити, да вам га номоКу Исуса Христа и по његовом примеру иронађем. Дакде, како се може снасти друштво од неизбежне својс нропасти? Лако; само требамо, да, по речима св. Апо стбла Навла, обратимо нашу пажњу на нрви извор Истине, која је сам Бог. Треба нам унознати Иеуса Христа, на ћемо унознати и свако добро. Са унознањем Христа упознаЈС се и суштина истине интелектуалне, моралне и религиозне. За то је нужно иригриити Хришћанство коЈе нам је дано, да све препороди и обнови: наш дух, нашу љубав, наше обичаје и наше назоре. Исус Христос је почетак и сврха живота; Он није само ноставио хинотезе, него изрекао еигурна начела, која чувају човека у свима његовим радњама, те не мора да лута од софизмс до соФизме, од систем» до системе, него држећ сс Његових неироменљивих и вечних начела сигурно корача ио путу истине. Хришћанин знаде, да му је дужност упознати, љубити и служити свога Господа и Бога; зна да трсба љубити осталу браћу као и себе еама, ноштовати част нородичну, рад и његове продукте; зна респектовати постдјећу власт, која произлази од Бога; зна љубити и бранити отаџ бину, на ма и — но цену свога властитог живота. Под утецајем тога заноса, у који га. доводи и у којем га одржава вера, човек је иристуначан и одан најнлеменитијим осећајпма, вазда склон на сваку жртву за нобеду истине. Тако Хришћанство пробуђује у срцу човсч јем осећаје љубави за истинито и свето, па нх сједињује у једној нади и вери.