Srpski sion

Бг. 27.

„ОМСКИ СИ011."

Отг. 419.

сила иаше цркве и народа, и у тој борби, лежаће у снази, којом су се они одржавали и до сада. Та снага је у религијозној евести и моралној вредности; у неодољивом осећају нлтховом, који је у мравославлу сршки, а у Срисшву православан ; који је међусобно тако исткан и проткан у здружености својој, и крај маленог нам броја, до сад увек непобедив бивао против сваког спољашњег насртаја. Та снага је давала нашој цркви и народу, у историји Феномеиалну, жилавост и истрајност. А та снага је и данас у нашој цркви и народу. И зато ми не само да не очајавамо пред помишљу на последице наумљених реФорама, него ћемо, убеђени о тој историјској снази наше цркве и народа, примити борбу с тим реФормама, ако до љих дође. Ако оне постану и законом, пред законом се покорити морамо. И ми ћемо то учииити. Закону одавати иослушност морамо. Чинићемо и то. Закон вршити морамо,. Вршићемо га Све ћемо то морати, и све ће тако бити, ако бити узмора. Али ће и нама Србима остати инак пешто, и што можемо и што будемо хтели. Остаће нам религијозно-морална свест, да је једино црквени брак освећен, Богом благословени истинити брак; да изван нркве брака нема. Остаће пам узвишено хришћанско чувство и племенити осећај пијетета једино за брак, којег црква својим топлим молитвама склапа, благословом божјим утврђује и тајаиственом благодати св. Тројице освећује- Остаће нам хришћански религијозни понос, који ће те молитве, тај благослов и ту благодат увек тражити; јер ће нам остати и морална хришћанска свест, даје једино у браку црквеноме: истина, светип,а и чистоћа, трајност и срећа брачнога и породичнога живота. Остаће нам, до сад увек неодољива л.убав к православљу, да нас она крепи и елгажи, да нас и од сада води пред свети олтар, благослову божјем. Остаће нам и свест српска, спомен на-

ших праотаца, нијетет према прошлости и увек жива тежња к будућности својој; остаће иам понос народни српски, да нас нотсећа, опомиње и учи: да без благослова цркве своје, да без Бога и његове помоћи не склапамо везу најсветију, најозбиљнију, најодлучнију у животу своме; него и од сад као и до сад, но примеру својих прадедова: „Пред, олтаром, пред светим Јованом." Остаће нам урођена побожност српска и незамењива потреба вере и наде у Бога, која ће се увек гнушавати безверја и безверника. Остаће нам љубав к православљу своме, која ће и од сад, загрљена са свешћу нам српском, чувати Српство као анђео хранитељ и бранитељ. Остаће иам храмови и манастири, да нам примерима праотаца осветљују путе искушења тешких; да нас уче и храбре, како у борби за веру и име истрајати треба. Остаће нам школа, да и за ту борбу борце сирема; Остаће нам Архипастири, пастири и учитељи; да нас речју бодре, а примером уче вери, добру и љубави. Остаће нам наука и штампа, књига и жива реч, искрени савети и светли примери наше остале интелигенције, да и они васпитају народ свој у чувању вере и пркве, добра и врлиие, да га сачувају од искушења и заблуде сваке, — Сриству на спас. И кад нам све то остаје, и кад нам то нико ни спремити пи одузети не може, без нас и иротив нас, — то је већ довољно, па да цркви својој славу прославимо и да се као народ одржимо у искушењу, које ће стајати за леђима наумљених реФорама. И то је довољно, да еачувамо неповређено, чисто и светло огњиште породица наших, на којима је горео и до сад, са којих ће нас загревати и од сада весталинска ватра религијозног одушевљења, моралие свести, љубави к православљу и поиоса српскога. И то је довољио, да на нас ие запла-