Srpski sion

Б р . 37.

„СРПСКИ ОИОН "

отр . 587.

ума и срца. Новом епископу, чим је стигао у ресиденцију своју — Шибеник, бјеше прва брига, да се постара о просвјети кдира својега. С том цијели слао је оп више пута нреставку једну :т другом надлежннјем државнијем властима, доказујући пријеку потребу оснивања богословске школе за спрему кандидата свештеничкијех. И молба му јвдва једном буде уважена врховиом одлуком од 30. септ. 1832. год. Жељена школа отвори се у Шибенику одмах слиједеће године, 27. дец., под именом „Православне Елирикалне Школе", или семинарије, гдје је постојала од школ. 1833./34. до краја 1840./41. године. А кад иријеђе епископска столица у Задар, тада је пренесена била и клирикална школа.из Шибеника овамо, те од тог доба, на име од почетка школ. 1841./42. год. постојала је овдје ненрекидно до краја 1863./64. године. Стара клирикална школа нодијељена је била у пет класа. Њезини васпитаници морали су најприје свршити с успјехом четвероразредну школу основну. По одлуци царској у свијех нет класа могло је бити само 25 клирика, т. ј. у свакој класи по пет. Ну милост царска обзиром па потребе цркве допуштала је каткад, да се у нрву класу прнми више од пет ученика. Године пак 1855., највишом одлуком од 15. анр. бјеше дозвољено, да се у овој школи васпитавају о државном трошку и младићи из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Заиста, нико не ће казати да ова школа, која је у све постојала што у Шибенику што у Задру 31 пуну годину, за које се вријеме у њој учило 186 клирика, и то из епархије далматинске 120, из бококоторске 57, а из другијех срнски-

јех крајева 9, под руководством 26 наставника за цијело доба то*, — да није, велим, показала великијех услуга и стекла заслуга за нашу цркву и народ. За доказ тога треба се сјетити, да су сви старији нанш евештеници једног и другог чина биии питомци ове школе. А међу њима било је и има још и данас људи, који су служили и служе цркви својој на корист, а народу из којега су никли на дику. Но нри свем томе требало ју је преустројити. Доба у којем ми живимо назива ее по преимућству временом иросвете и науке. Ко не види, да тежња за што већијем знањем прониче собом и обухваћа све редове данашњег друштва. Па смије ли свештенство изостати иза те опште тежње? Зар да се оно с друштвом не зближи? Сумње нема, да уважење које му драго религије зависи много од уважења, ко.је знаду себи стећи преставници њезини. За то је нужно да свештеник, оси.и наравственог живота, искрене побожности и т д., буде чим је више могуће образован, нарочито обзиром на ередње и веће друнггвене сталеже. Јер необразованост или мала образованост, живљење т. ј. у духовном животу својему с појмовима не нашега, него средњег којег вијека, не уздиже него нонижује углед и авторитет свештеников иред очима образованог свијета, а тијем шкоди и светињи ствари, коју он заступа и проповиједа, као Што му не даје баш велике цијене ни иред нижијем сталежима, који, и ако код очију више пута слијепи су, онет знаду каткад врло добро процијенити и просудити, шта ко вриједи и колико тежи. * Имена васпитаника и наставника види у Извјештају о прав. богослов. Заводу за школ. 1878./79. г. стр. 21 — 29*

Б Е Л Е Ш Е Е. — (Његова Светост преузв. г. Патријарх Георгије Бранковић у Будим-Пешти.) Познато је, да се Љегова Светоет налази у Будим-Пешти у делегацијама, као и то, да је, приликом ноклоњења чланова делегације Његовом Величанству Краљу, св. Иатријарх имао срећу и милост да га Његово Величанство удостоји разговором.

Но неки ирешонички листови донели су о том разговору нешачне и неисшинишв извешшаје. У хатар истини и ради обавештења нашега народа саоиштавамо овде како је сшвар у исшини текла, и то но извештају, што смо га с иоуздане стране добили. Кад је иредседник наше делегације гроф Лајош Тиса поздравио Његово Величанство у