Srpski sion

Б р . 44.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 695.

Бога, то је доказ, да се већ морало знати за биће Божје, кад Му се они издаваху као служитељи. Јер, чији они беху свећеници, ако не беше - Бога?! То би доиста било тако, као кад би сииови негирали биће — свога оца! Јер, ако негирају идеју оца, чији су они онда синови? Нико није измислио Бога. Ми га осећамо и то нам је доста. Вгиуеге је написао: Осећам да има Бога, а не осећам, да га нема. Говори се, да има људи који опровргавају то уверење. 1Та добро; ако збил.а и иостоји тај приговор, то би он само доказивао, да имаде мед људима: чудовишта и монструма. Природа сама укреиљује нас у горњем уверењу. Наше чуство није ништа друго, но израз онћег чуства — рекао је исти Вгиуеге. И доиста; човештво је увек веровало у Бога. Почев од колевке човечанства, па у свима даљним развојима његова бића, свуда ми наилазимо ту веру садржану; и то не код једног народа и народности, већ код свију. Бера у Бога, то је основно обележје човјечјег рода. Историчари су ирошли кроз многе векове, и — увек су нашли веру у Бога. Путници су исгштали најудаљеније крајеве, и — свуда су нашли веру у Бога. Натуралисте су баш у тој црти иронашли преимућство човечје природе. Ф илософи пронађоше, да је код свију људи, били они учени или неуки, просвећени или дивљи, заједничка идеја: идеја о Богу. Говорите са брдским пастиром, па га запитајте, да ли верује у бесконачност, он ће вам одговорити, да пе зна за то. А запитајте га, да ли верује у Бога, па ће вам с места рећи: — да, верујем. А зашто то? За то, што је идеја о Богу у исто време и најузвишенија и најопћенитија и најнриступачнија. Онај, који не верује у Бога, чини атентат на себе сама, на све живе и све мртве. На себе сама ради тога, јер властита природа човечја побуђује човека, да верује у Бога. На све живе ради тога, јер то захтева њихов једнодушни појам. И најзад на све мртве опет ради тога,

јер нас они из својих тавних гробова потсећају на страшну борбу живота и његов мирни крај, кад умреше са вером у Бога. В' А1ет1)ег1, примећаваше: Веровати оно, што не постоји, вреди као: и неверовати; с' тога таке вараве вере у Бога, обратне ономе што иостоји, завршују обичпо атејизмом. Да чудне блудње!!! Овде није реч о суштини Бога, већ о ексистенцији Његовој. Могао би се имати лажан појам о Богу, али сви су инак осведочени о ексистенцији једног Највишег Бића, и ако сви не верују у самог Бога. ])ешп евве пето пе^а^ — рекао је Цицерон. Али то није све; још се и то тврди — да сви верују У Бога. Па добро. Баш ако и имаде људи и нлемена без идеје Оч Богу, која чињеница, у осталом, још није расветљена, то су инак такови тек еамо ретки примери, патолошке изнимке, на и њих неће дуго бити. Има свуда изузетака, на ћете и атејизам срести и у нижим и вишим друштвеним слојевима, сад у стању индивидуалном а сад опет под Формом школа и система; али неоспорива је појава тај Факат, да је вера у Бога, која лежи у срцу целог човечанства — морална опћенитост. Сад, да можемо себи разјаснити ту иојаву, вал>а нам пронаћи узроке њезине. Не може се узети, да је она последица предрасуда, јер су ове различите по времену и месту; не може се претпоставити, да иотиче од страсти, јер идеја о Богу сузбија страсти; не може се казати, да извире из незнања, јер ова идеја претпоставља познавање ираузрока, свему; не може се казати ни од страха, јер је ова идеја узвишена далеко над страхом и многима је тешител.ка и узданица; не може се тврдити, да јој је корен ни у еујеверју, јер ово значи претеривање и странпутично отступање од природног елемента; и најзад, не може се сводити ни на какову иолитику, јер данашња законодавства не само да не налажу веру у Бога, но шта више још је запостављају. Дакле, ова појава не може се друкче разјаснити, но само ако се схвати: као нека инклинација срасла са природом човечјом, која нам се указује посвуда, а није резултат осећаја и страсти, већ потиче из оне интелигенције, која је закон нашег духа и неизбежна нотреба његовог моралног сустава; закон, коме ништа не