Srpski sion

Б р. 43

униште римску царевину и у истребљењу Хришћанства мишл.аху да ће наћи увјета за свој опстанак. Један од тих царева — Максимијан — иезнајући да је Димитрије Хришћанин, постави га после смрти његова оца за управитеља града. Једна од главних његових дужности састојала се у томе, да има свима могућим с.илама и средствима настојати, да се Хришћанство угуши и уништи. Но он, место да испуни имиераторов налог, иоказао је на. против л.убав према Хришћанству, заклањајући га, испочетка тајио, а за тим ступивши јавно на браник хришћанских истина. Овом својом љубављу и ревношћу утврдио је Хришћанство код својих суграђана а и многе чланове прибавио светој цркви. Но том истом ревношћу побудио је мржњу и гоњења својих иротивника. Знајући, да ће страдати ради свог јавног исповедања вере Христове, преда све своје имање своме верном слузи, да га овај разда сиротима и убогима. Цар Максимијан дође сам у Солун и позове Димитрија, да се окане вере Христове и да се врати вери незнабожачкој. Но ева настојања и покушаји императорови не иађоше у његовом срцу одзива, шта више он цара јавно изобличи ради његових лажних појмова безбожничких. Император се разл.ути и да га затворити у тамницу. Но сва ова мучења, која у тамници пре трпе, не могоше одвратити „лице његово од пута спасења". У то доба беше обичај ружан, да се људи боре један против другог само ради забаве гледалаца у местима нарочито за то удешеним. Римски цареви да би осигурали своје љубимце, доводили су им као противнике у борењу измучене но тамницама Хриш1]ане. Наравно да су многи и многи Хришћани тако изгубили живог. Но једном од тих Хришћана, но имену Нестору, кога и данашњи тропар спомиње, испадпе за руком, да, благословом Димитријевим укреиљеп. убије једног од љубимаца царевих. Цар се разљути на то и да одмах погубити Нестора а изда зановест, да се и Димитрије има погубити. 26 октобра у рану зору уђу војници у његову тамницу, нађу га где се моли Богу, и убију га копљима. Тело његово побожни Хришћани сахране у цркви Солунској. То вам је, љубазни моји, у кратко живот његов. Живот тај беше мукотрпан, препун беда и невоља, које мораде подносити, ради свог јавног исповедања и веровања. Ми видимо, да |

Стр. 677

га наговарају и да. наваљују на њега., да се одрече своје вере, но он будући у срцу и души својој прави Хришћанин, који се влада по светој еванђелској речи: „Тјемже, братије моја возљубљенаја, тверди бивајте, неноступни, бодрствујте, стојте в вјерје, мужајтесја, утверждајтесја (I. Кор. гл. 15. ст. 58. гл. 16. ст. 13), не мари за та наговарања, не слуша претње, којима му грозе, па ни муке не могоше га скренути са стазе спасења. Долази на послетку смрт, па и ова нема моћи, да скрене Димитрија са пута благочашћа. Па тпта је узрок, браћо моја, да је свети Димитрије непоколебив у својој вери? Шта друго него истинито појимање свете еванђслске речи и наде у преблагог и нраведног Створител.а и Промислитеља овог света — Бога. Та нада, ако истинито исиуњава срце Хришћанина, јесте најтврђи бедем против сваких невоља, које се нојављују у животу човечијем, ма како оне силне и велике биле, она је најсигурније оружије и штит, којим ће човек одбранити своју душу од разних искушења. И бист Господ прибјелшшче убогому, помошчник во благовремених, в скорбех. И да уповајут на тја знајушчи имја твоје: јако не оставил јеси взискајушчих тја Господи, (Псалм 9. 10—11) говори псалмопевац Давид. Но он не остав.ља праведника никад својим животом мира да плати своју веру, јер говори мало даље исти: „взискајај крови их помјану, не заби званија убогих (Псалам 9. 18). У нашем овоземном животу видимо ми, да су различити путеви, којима се достизава преблагом мудрошћу Божијом одређена сврха нашег земаљског живота, то јест, што достојније спремање за блажену вечност. Једнима то спремање пада лакше а другима опет теже, а некима се опет чини, да га поред свега свог упињања не могу ни достићи. Томе је најглавнији узрок у неуређености паших наравствених одношаја а донекле у самој човечијој унутрашњости, тојест способности, да иравилно оцени једно или друго средство, којим се даје достићи вечно блаженство. Једии су већ од малена и детињства толико извежбаии и уиућени у извршавању закона и заповести Божијих, да им то испуњење иада лако и без великих тешкоћа. Други, којих је већи број од ирвих, наилазе многе тешкоће у њима самима, јер нису упућени довољно у нозпавању светих истина и заповеди Боашјих. I Такви треба да настоје, да им више пригне

,.СРП(ЖИ СИОН."