Srpski sion

Б р . 10.

бјеше највише у Азији особито у Фригији , 6 од којих су Новацијани нримили лажпо учење о другом браку; 7 за тијем у Африци, и опда у њеком дијелу Јевроне. Угледан и научен приврзценик ове секте бјеше Тертулијан (ј- 220.), нрије крштења адвокат и ритор, а послије презвитер у Картагини. Он је, особито у иос.лиједње врнјеме, иисао у корист монтанизма и веома утјецао на мишљсње о другом браку, на стару црквену дисциплину у овој ствари. Особито су на западу опггро гледали на други брак, 8 нарочито за папа, који су миловали новацијанство, и од доба 'целибата, па и дан данас не суди римска црква право о другом браку. 9 — Ну мора се признати, да је било и православних писаца, код којих други брак није добро виђен био. Њешто грчко-римско законодавство о обручењу и вјенчању, 10 њешто аскетички списи грчких калуђера, помутише прави појам о браку у опште и код православних Словена. Тако у овијем списима има безбрачност већу цијену, брак се описује као сметња спасењу, као средство да се обуздају страсти, да добије муж власт над женом и дјецом и т. д. 11 Оваке појмове о суштини брака бранили су у Русији највише црквени јерарси, калуђери и књижевни људи, који су миловали аскетизам. С тога није чудо, што су у Русији мрзили тако други брак, кад ни о ггрвом нијесу мислили као што треба. 12 Оволико из историје о другом браку. А сад да пођемо ближе к' ствари, о којој је ријеч. У данашњим нашијем требницима, српским

8 Средиште им бјеше у граду Пеауаи, гдје ее Монтан

најпре јавио као „од Христа обећани утјешитељ"!

' Сократ: цркв. истор. кн>. 5. гл. 22.

8 При свем том, што је велики учитељ тамо, блаж. Августин држао за законити брак и трећи, и четврти и петн брак на основу ријечи апостола Павла: „Жена је

свезана законом за мужа докле год он живи, а ако ли њезин муж умре, раздријепш се од закона мужевљева". (Римљ. гл. 7. ст. 2.)

9 МаНепзеп, Е4Мк II. ГММе Аи)1а§е. 8. 46.

10 Градскж законж, гр 4. гл 1.

11 Испор. Дубакина: Ел1АН1( ^рјстјаисткд мл с(Д1!Инин кмтх

р\"ССК4Гв «С1|КСТКа К'А П!р|'9Л'Х ,\в Кр(Л\СИН ||»ЛКЛ(Н|Л двл>«стр»л,

СПб. 1«80. стр. 34—44. и т. д.

12 Примјера ради наводимо ово: На питање руског митрополита Теогноста (поријеклом Грка) одговорио је

сабор држани у П а Р иг Р а ДУ 1301., да просФоре могу мијесити само удовице, и то удовџне доброга владања. Али »гатрополит Кинријан иада касније наредбу, да. просФоре могу мијесити дјевице или удовице послије првога брака, а никако иослије другога или треДега. (Макарије: Истор.

рус. церкви т. IV. стр. 284.)

Стр. 155

и руским, у ,.11ог/1'кдокан1К> кФнчажА гнрко* крачнк1^х," послије стихова исалма 127. стоји да свештеник иоучи жсниха и невјесту о важности брака н како им ва.ља живјети у браку; за овијем да пнта, најприје жениха иа невјесту: ,,И/М4ши /ш произколжУе влаго( и Ц{прнн!>жджнос . .. ." Кад сам исноредио ово „Иосл^кдокаиЈг' < а ,.Ног/гкдоканЈбЛ1х" (''АхолооЈКа) у грчком трсбни !;у, увјерио сам се, да нема ни ирописа у погледу поуке младенцима, ни горње Формуле, већ стоји, да послије стихова исалма 127. и послијс: ,,Олака тсв-к В оже нашх, слака тев-к" = зо: о Нгб; оосх ао'.". ђакон рече: , Виагосаоки кладмко" = в Ебл6угјао'/ Д зсј-охо с". а свештеник: ..КОлоуГј|хЕУ/; тј Ваасле''«..." = „В /1агос/1окенно царстко . . ." — Имам при руци: „Чннх, окр^чжке д'ккнц'к кх /и8жк>, царе/ик и прочил1х", и „^стакх и чинх окрученТк« и к^кнчашго цар1/и -а и кназел ^ х и ксклж ХрГ стјанолгл". Први је извађен из служебннка^ ХШ. вијека, 14 а други из служебника XIV. вијека митрополита рускога Кипријана, који се сада налази у синодалној московској библиотеци. 15 Прегледавши и један и други редом, не нађох у њима ни прописа односно иоуке брачницима, НИ онога: ,,Ил1ЛШИ ЛН Пј)0ИЗК0ЛЕН1Е БЛаГОЕ. . ." Ово ми даје повода да мислим и тврдим, да Грци овога уметка нијесу ни имали, а Руси тек у каснијим вијековима, управо, од ночеткаXVIII. вијека, услијед утјецаја 50. главе штампане Кормчаје, као што ћемо доље ниже видјети. А зашто Грци немају споменуте Формуле у својијем требницима? — Да буде брак правилан (јибШш таМтолшт) искало је још старо римско право: 1.) довољан узраст; 2.) сопзепвив, т. ј. пристанак на брак, који су с почетка давали оцеви жениха и невјесте, 16 послије оцеви и брачници, касније у праву превалира глас брач ника, 17 али се требао чути и глас родитељскн, ,а Некада еу елужебник и требник чинили једну књигу, који су Грци звали „ЕО^оло-^изу", а ми „ Молитвословђ" (Испор. П. Лебедева: „Наука о богосл. правосл. церквп", Моск^а 1881. д. I. стр 160.) и СоФијске библиотскс (у Рјазану) Кго 525. л. 40—48. на нергаменту. 15 Под №о 344/601. л. л. 124 — 13-2. Испор. проФ. М. Горчакова: „О таин -к с\-пруж(сткл", СПб- 1880 „Прна»ж (Н1А" стр. 7. и 8. 1В Том приликом су давали један д]>угом штогод од вриједности као видљиви знак сопзепзиа-а и с њиме скопчаног уговора (зропзјо), заруке. " Момак је питао ђевојку, да ли жели да буде мати породице (ап вјЦ ша1ет ГакцПав евзе теИеО, а ђевојка

„ОРПСКИ СИОН."