Srpski sion

Стр. 218

„СРПОКИ СИОН."

Б р . 13.

вање епископских резиденција, дотацију патријарашких мандатара на упражњеним епискоиијама, потребе епархијских взасти и припомоћ свештенству горњо-карловачке епархије, — не сматра као опште народно-црквене нотребе? Зар те иотребе, и ако неке на нрвом месту нрироде црквене, нису уједно, ма и посредно, и нрироде нросветне? Или „Застава" мисли, да их не би требало, и да се не би моралп издавати ти издатци, које чини неприкосновени фонд, и да су те потребе сувишне? То тек ваљада не мисли. Дакле, те су потребе ту, оне постоје, и дотле док постоји српска православна црква у митрополији карловачкој, постојаће и те иотребе,. бнће и тих издатака. А кад је тако. онда је питање: откуд и како да се подмирују, ако не из неприкосновеног фонда ? Зар из других фондова и фундација? Казаћете и сами, да то бити не може. Дакле ? Зар нрирезом на народ? И то бити не може. Те потребе и ти издатци се могу и морају иодмиривати једино, н само, из неирикосновеног фонда, јер је то цељ тога фонда, јер му је то опредељење, а јер средстава за то има. Ту, нак, цељ и опредељење није установио данашњи еаборски одбор, нити су на тај фонд икад ударале печате своје, и једне до сад, владике наше Не, тај печат је измислио писац „Заставин", а истина је у факту, да је неирикосновени фонд са својим опредељењем усшановљен још на сабору нашем од г. 176!)., а установа та утврђена и сачувана до данас, како највишим царским регуламентима и деклараторијом, тако н уредбама свију досадањих наших сабора, на тај фонд односеИих се. А сувише је и неозбиљно „одрицати" се и тога, фонда за то, што он има своју цељ и онредељење, п што су му нељ и опредељење, те ненрикосновеноет тога фонда, (као тто је неприкосновен у истом смислу, т. ј. у иогледу некрњења главнице му, — и клирикални фонд) признавали свп наши досадањи сабори, дакле цео српеки-нравославни овострани народ до данас. Такво „одрицање" може се само приказати у љутини срдите немоћи, али озбиљно појимање н разумевање тих ствари, о таквом „одрицању" не ће никада водити рачуна.

Те, и ако нисмо пророци, можемо са највећим ноуздањем тврдити ово: ма се цео срнски народ наш одрекао и неприкосновеног фонда за то, јер има своју одређену цељ и непромењмво установљено опредељење, та се цељ и то оиредељење не може изменути. Јер, кад би и цео српски народ, разуме се путем свога законитог претставништва, ту измену закључио, што међутим он неће никад учинити, једним потезом пера оног фактора, чија реч би нри томе иосљедна била, био би тај закључак уништен. Па кад то знамо, а држимо да то врло добро знаду бар и ирваци радикалне странке, — на што онда таквим немогућностима на првом. и таквим неоснованим и иеоправданим резонирањем као што је „Заставино", на другом месту, дражити читаоце ?! Зар зато, јер оншти наш народно-црквени пнтерес захтева дражење народа нротив својих архипастира ? Или зар није дражење кад се каже: „А има ли новаца, кад треба зидати и дозићивати патријархов двор? Ту се утроши не само новац, који је на то одређен, него се закључком саборског одбора одобравају накнадне своте и аредујмови из осталих фондова". Зар нпје дражење, кад се каже ово: „Кад би се од чистога прихода из клирикалног фонда давало само припомоћи народ. школама (треба рећи и основним, јер се осталим школама не само припомоћ даје, него се неке и издржавају нз клирикалног фонда,) како би се могло и помислити на зидања и дозиђивања? Како би се ковали планови за „еиископски двор" у Будиму, кад не би било готових новаца да се у случају потребе може дићи предујам ?•' и т. д. Ми смо уверени, да ниједну од ових речи не би хтео својим именом потиисати ниједан од гоеподе првака радикалне странке. А зашто не? Јер ни у једној нема ни трага истини и разборитостн: јер све што је у тим речима казано, и гато се њнма хтело реЛи. не почива на истини и — неемишљено је. Све је то само једна бенгалска ватра, у којо.ј су читаоци „Заставе" имали да виде неке умишљене непријатеље српске школе и иросвете. у оним редовима својих синова, из којих редова је до сад највише учињено за српску школу п нросвету, из којих редова се то и данас највнше чини п чиниће се.