Srpski sion

С тр . 834.

Српска манастирска штампарија и црквене матице.

Као што дознајемо, ова је штамиарија уиутила неким штампаријама пие.мо, у ком им саопштава, да је прештамиавање матичних (матрикуларних) образаца, од ев. архијерејског Синода ове године установљених и овој штампарији у штамну и накладу поверених и наложених, забрањено. Тим поводом су неки наши листовп подигли огорчени протсст. Разумемо их. Да Г је наша манастирска штампарија коректно чппила, кад је она писма упутила, то је приватна њезина ствар, јер ју је она на своју руку отпремила. И ми ту ствар оставл.амо штампаријама да јс распредају. Но „Србобран" је у своме 143 броју у критици тога постунка штампаријиног критици подвргао и компетенцпју црквеиих аутономних власти, а наиме, да ли ове смеју и могу подручном свештенству и црквеним општинама наложити где да набављају односне тисканице. Изгледа да „Србобран" порпче ту компетенцију и ираво нашим црквеним вхастима А одлучно тврди да наше црквене општине „за своје новце могу себи слободно пабављати потребне тисканице гдс оне хоће." Нити једно, нити друго не стоји. Ако црквене власти не могу монополисати штампање и продају односиих тисканица, оне су и надлежне и у власти им је, да забране куновање тих тисканица код неких па и свих осталих штампарија и трговаца, а да својим подручним органима наложе то куповање код извесне радњс, у овом случају код српске манастирске штампарије. А то није мопопошсање него пуновластно вршење властите надлежности. Та падлежност и власт истиче веН из самог нојма потчињепо.сти у којој стоје ти органи према својим иретпостављеним властима. А вртпење те надлежности и влати у упитном случају оиравдава се и иотребом. Потреба је та доказана тиме, што до сада у тисканицама није било једнообразности него су их штампарије штамиале како је која хтела н како је од н.е који купац захтевао. Једнообразност је нотребна и она је сада нрописана у погледу тисканица у целој Митронолији, и ту једно образност ваља одржати. Казаће се, е па и остале штампаријс ће штампати но установљеним обрасцима. Добро. А ко 1>е их контролисати ? Окружни нрото презвптери, па ако где иаиђу тисканице против нрописа, забраниће их. А ко ће надокнаднти у

том елучају штету црквеним благајнама, што ће новац за те тисканице бити залуд бачен? Одржавање једнообразности и уснешне контроле без штете црквених ошиткна, дакле, такођер захтева и оправдава поступак црквенпх власти, да налаже нодручним органима где ће односне тисканице набављати. Јест, новац је црквених оиштина, али раснолагање с тим новцем није искључиво право црквених општина. Црквене општине су аутономне у своме делокругц. али су и потчињене одиосиим властима. А тс су власти тако исто аутопомпе као и онштине Разлика је међу њима што су власти претпоставл.ене а општине нотчињене. Или сс коме не допада тај одношај ? Или ко год иод аутономијом општинском разумева аисолутну слободу општина еа располагањем свога иметка, својих поступака и њихових уирава, без икаквих обвеза и дужности према надлежним претпоетављеним властима? Или шта више, ко год мпсли, да журналистика има више и основанијег права утецаја на управу општииску, него надлежне нретпостав.љене власти? Таку би зар дисциплину неко хтео. А зашто? Јер је у питању извесна заслуга ове или оне штампарије? Још јс један разлог, који оправдава налог куновања новоустановљених тисканица у извесној штампарији, у овом случају срнекој мана стирској. Тисканице су уставовљене. Од 1. јануара 1896. имају се у целој Митрополији спровести. Да то можс бити морале су најпре штамианс бити. Ко ће их иштампати? Је ли се то штамнање могло оставити вољи наших штампанарија? То би значило сироведбу решења св. архијерејског Синода оставити случају. Узмимо случај, да су штамиарије заузете биле другим прешнијим и лукративвијим пословима и подузећима, па да не би спремиле довол.ан број тисканица? Шта онда? Спроведбу горњсг решења оставити вол.и штампарија био би, дакле, беемисао. Морала се наћи штамнарија, која ће па себе примити обвезу да подмири цслу Митрополију са новоустановљеним тисканицама. Шта је било ириродније, него тај иосао поверитн српској манастирској штампарији, другим речима штампарији, која ,је у носледњој линији онште народио-црквено добро, и ако у првој линији власништво два манастира.