Srpski sion

Стр. 122

СИОН."

Бр. 8.

гаНа*). А ако јо човек створен на тај начин да је благодат јо.ш до пада деловала на њега с ноља, а не ШЈнутра, онда је логика захтевала, да се то гледингге спроведе и на даљо и да се унесе и у учење о искупљењу. Искунљење је ионовно стварање човеково; оно враћа човека у нрвобитно етање. Отога мора бити аналогије између нрвобитног стањи и ироцеса искупљења. Ако је благодат још до нада деловала на човека чисто снољашњим начином, онда и у процесу искупљења између благодати и иекупљења не може бити других одношаја, него чнсго снол>ашњих, Рељефније од свега то гледшите избија на светлост у учењу о дсловању тајана ех ореге орегаЈо, где се блаженство благодати деловања неонходно и безусловно нривезује за извесно извршење нрописаннх спољашњих послова. који обухватају Собо .м та1ег1ат е! 1'опиат ЈпзИтегкН васгатепН. Наиме од онога, који приступа тајнама, нипгга се више .не тражи за њнхово деловање, осим снољашњег акта нримања — ни вере, ни иобежног унутрашњег осећања, само да не подиже против деловања благодати нарочите нрепреке, п Да јој се не нротиви свесно. Али има у системи католицизма и много других тачака, које иочивају на грубим представама о благодати, као Божијој сили. која делује у човеку чпсто сиољашњим начином. Може се рећи, да је дела римска црква, са својим паиама и са свом гомилом папских уредаба, огромно орп§ орега1ит. Јер шта је иапа ? Он је спољашњи центар благодатних дарова за сву цркву. Основна идеја се папства наиме и сасгоји у томе, да се сва црква у свој својој целпни, пе само мпрјани, него и јерархија, може спојпти с духом, благодаћу, само сиољашњим иачином, номоћу паие, који јо једини за цео хршпћански свет впдљиви нзвор благодатних дарова. *) БеПапшш - г!е ^таНа ргши ћоаНп!«, СVI.

Утецај молитве. Бввсда Евђ. Берсје-а. По рускок иревео с Француског П. Весин. (Свршетак) Чине п други ириговор, иоводом тврдње наше, да молитвом можемо изменити ток ствари п задобитп за себе вољу божју. Говоре нам, да то значи сумњати у мудросг н благост бо-

жију п у прекомерној гордости, замењиватп њега нашим утецајима, јер да је једини ибложај, који ириличи у одношају к Њему, очекивање и покорност волш Његовој Уклонпмо из тог ириговора све што нам изгледа ненраведно Кад кажемо да човек својом молитвом нривлачп мнлост самог Бога, то преносимо на језик људски ствари које нас, превазилазе, тако као што је воља наша сасвим немоћна, да подчини вољу Божанску себи. Рекавши то, оназићемо, да прнговор овај пада као п прошли сам од себе. Говоре нам, да мудрост п благост божија треба да сирече наше обраћање са молитвама к Богу; но шга би ви одговорнли оном, који би на основу тог начела, осуђивао човечји труд? „Бн се трудпте и радите, рећи ће он, но не значи ли то сумњати у божју бригу о вама? Не значи ли то тражити замене божје радње сво.јом? Бог је добар, Он очевидно хоће да ви живите. Па осгавпте Њему бригу о себи!" Шта се може на то одговорити, браћо? Може се одговорити: ,,да Бог заиста хоће да ја живим, но хоће да живим од рада; зато је и усадио у мене тежњу к труду; а ако ја не слушам ту тежњу, то Његова воља, ма да је како блага, не би се исиунила за мене. Од мене и мога трудазависн испуњење воље божје.' 1 Ја мислим да се на оваки одговор не може ништа оназити. Ш-то се односи на молитву може се рећи, да се односи и на труд. Јест, Богу је угодно, да се та цељ достигне и таки резултат добије, но Он је ставно за то и једну погодбу: радњу душе, молптву. Ако се ја не будем молио, божја воља у погледу мене неће се испунити Ако се не будем молио, благослов божји неће саћи на моје ближње, на људе, на свет; ако се не молим, несрећа и случајности неће ноштедити мене. Молећи се да ли се правим мудрији од Бога или измењујем Његову вољу ирема своој? То би била ружна, збркана претпоставка! Не, сасвим на иротив; ја хоћу само да одговорим Његовој жељи, хоћу да постунам ио Његовој вољи и да приномогнем остварењу Његових Оожанских намера. У том п јесте моја највећа слава! Сад нам остаје још један нриговор, браћо, најраснрострањенији, и највише се унотребљава. Он је позајмљен, веле, из искуства. „Кад бн, кажу, у самој ствари молитва утецала и могла утецати иа друге, на догафаје, на еветски поредак, то би последице њене видели сви. А